Različiti su motivi zbog kojih se studenti prijavljuju za Work & Travel program. Neki zbog dobre zarade, neki zbog želje da upoznaju novo društvo, neki zbog mogućnosti da proputuju Ameriku, a neki zbog svih ovih  razloga. Ja sam se najviše prijavila zbog želje da sebi dokažem da mogu da odem na drugi kontinent i da se snađem.

Iskreno rečeno, nisam bila svesna na šta sam se odvažila dok se nisam našla na Cape Cod-u, ali polako, stići ćemo i do toga.

Moja avantura počinje u Amsterdamu.  Imala sam razmak od 5 sati između leta, pa sam odlučila  da razgledam grad. Upoznala sam devojku u avionu, raspričala se sa njom i nagovorila je da obiđemo Amsterdam. Mnogi su oduševljeni  tim gradom, iskreno, ja baš i nisam.

Previše je taman grad i prljav,  đubre bacaju na sve strane pa svaka ulica i uličica užasno smrde. Stavnovnici su se već i navikli na to, ali za turistu kakav sam ja to je bilo strašno razočaranje.  Da stvar bude još gora, dok  sam obilazila grad počeo je strašan pljusak, a naravno, ja nisam ponela kišobran.

Onako mokra sela sam u avion za Boston gde je, naravno, radila klima, pa sam morala da stavljam pokrivače koje dele u avionu,  da stavljam na glavu kako se ne bih razbolela.

U avionu sam upoznala devojku sa kojom sam pričala ceo put (čitavih 8 sati),  sa kojom se nikad više nisam čula (prvi rastanak W&T-a).

Ušla sam u autobus koji je vozio za Cape i tek tada  shvatila šta sam uradila- sasvim sama idem u nešto nepoznato-tek tada sam počela da se bojim.

Stigla sam u hotel gde sam trebala da radim i čim su me smestili u sobu (koja je bila u podrumu) počela sam da plačem. To veče plakala sam kao mala beba.

Sutradan mi je  menadžer,  koji je bio zadužen za strane studente  koji su radili u hotelu, saopštio da umesto obećanog smeštaja za celo leto, mogu da budem samo 5 dana i da posle toga moram da napustim hotel.

S obzirom na to da sam jako tvrdoglava osoba i da nikada ne odustajem kada nešto zacrtam, pozdravila sam se sa menadžerom i krenula u obilazak mesta kako bih našla smeštaj.

Njujork

U mom obilasku saznala sam da na Cape-u postoji zakon koji zabranjuje hotelima da izdaju smestaj duže od mesec dana. Iako sam već počela da paničim, zadala sam sebi cilj da taj dan moram da nađem smestaj i nisam nameravala da odustanem. Na kraju se moja tvrdoglavost isplatila i našla sam smeštaj u drugom mestu, udaljenom 40 minuta vožnje biciklom od mog prvog posla.

Nemajući drugi izbor, a ni vremena za traženje, potpisala sam ugovor i odlučila da ostanem u tom smeštaju.

Kampus u kome sam živela je, najblaže rečeno, bio rupa, ali dobra strana toga  bila je da je tamo živelo mnogo  J1 studenata, pa nikad nisi bio sam, što je meni kao nekome ko je došao sasvim sam veoma odgovaralo.

Dok sam se taj dan, sasvim srećna što sam našla smeštaj vraćala u hotel u kome sam bila privremeno, videla sam da jedna ribarnica traži radnike i odlučivši da okušam sreću svratila sam tamo i odmah sa ulaza pitala da li su  im i dalje potrebni  radnici.

Sreća me je i dalje poslužila i posle par reči o tome odakle sam i da li imam ikakvog iskustva u prodaji, dobila sam posao. Na prvom poslu sam radila kao barmen, što i ne bi bio loš  posao da sam  imala i malo iskustva u tome.

U baru su očekivali da znam savršeno jezik, da znam da pravim koktele, da donosim dve ogromne kante leda, da u svakom trenu znam koliko pića treba da se naruči za sledeću nedelju, koliko sam taj dan izdala pića, da menjam sirupe (koji se nalaze u ogromnim i teškim kutijama) i pored toga, da u svakom trenu imam osmeh od uva do uva,  ukratko rečeno da budem Supermen.

Za sve to je kao postojala obuka, koju su oni meni obećali u ugovoru, ali naravno od toga, kao ni od obećanog smeštaja nije bilo ništa.

Odlučivši da opet ne odustajem, krenula sam sama da učim kako se prave kokteli, vodila evidenciju izdatog pića za sebe, kako bih znala odmah da kažem koliko je pića izdato i koliko treba da se nabavi, združila se sa momcima koji su nosili kofere, pa su mi oni pomagali oko leda i sirupa. U suštini, sve je trebalo da bude super osim sto je, naravno, postojao jedan , ali ujedno i  najveći problem – AMERIKANCI NE VOLE STRANE STUDENTE.

Menadžerka mi je odmah na početku rekla, kako ona nije za to da dolaze strani studenti,  kako ih primaju zato sto im se najviše isplati jer plaćaju manji porez  i kako ću celo leto raditi u unutrašnjem  baru (koji je imao jako mali promet),  kao i  da nema šanse da me ikad prebaci da radim u otvorenom baru (koji je imao pet puta veći promet)  jer ona ima svoje ljude koje želi  tamo da ubaci. U skladu sa mojim temperamentom odmah sam se posvađala sa menadžerkom zbog toga,  što je naravno bila ogromna greška, jer sam posle celo leto morala da se mučim kako bih izgladila situaciju.

Kako krenete da radite dva posla (12 sati dnevno) tako vam dani postaju mnogo kraći, a vreme počne da leti. Koliko vremena je prošlo od našeg dolaska i koliko ima vremena do našeg odlaska,  računali smo po ponedeljku (kada se plaćala stanarina), a ponedeljak je sve brže i brže dolazio.

Boston

Ono sto je J1 studente (tako zovu studente koji su na Work &Travel programu) koji su živeli u kampusu  izvlačilo bile su žurke, koje su se organizovale svakog petka. Na tim žurkama nije bilo bitno odakle dolaziš, šta radiš, da li si došao sam ili sa nekim, bilo je bitno samo da si nasmejan, spreman da pričaš i da voliš  da piješ, sve ostalo bilo je nebitno. Na tim žurkama sam i upoznala drugarice sa kojima sam kasnije putovala, kao i ljude koji su  zaslužni što ću ovo leto pamtiti ceo život.

Za razliku od bara u kome mi je bilo zapečaćeno  mesto koje ću raditi do kraja leta, u ribarnici sam napredovala, pa sam tako od običnog radnika mogla kasnije da radim i na kasi, pa onda i  da primam robu, pa da radim sa restoranima sa kojima je ribarnica imala ugovor, na kraju sam radila i popis, ukratko, postala sam desna ruka menadžerke, što je ona znala da naglasi mušterijama kada je želela da me pohvali.

Sa menadžerkom ribarnice Lin sam se toliko združila da smo krenule zajedno da idemo u šoping,  da putujemo, da se poveravamo jedna drugoj, da idemo zajedno na vecere, sve u svemu, postale smo prave drugarice.

Sa gazdom ribarnice Markom radila sam samo sredom i to je za mene bio najbolji dan u nedelji. Mark uvek ode u svoju kancelariju i ostavi mene da vodim radnju. Ja tada pustim muziku, igram, pevam , sve organizujem kako je meni  volja. Ukratko, na jedan dan ja postanem menadžer.

Studenti koji su radili tamo su se menjali, neki su brže odlazili, neki su se ipak malo duže zadržali. Sa pričalicom Innessom, devojkom iz Kazahstana najbolje sam se družila, mozda i zbog toga što sam je trenirala. Jedna drugu smo bodrile kada nam je bilo teško, a isto tako  smo zajedno slavile kada smo bile raspoložene.

Koliko su me zavoleli u ribarnici pokazuje i to da su za moj rođendan zatvorili ribarnicu ranije, celu je ukrasili,  napravili mi žurku i iznenadili me sa  dve rođendanske torte (jedna je bila od Lin a druga od Nesse). Bio je to fantastičan rođendan.

Dani su postajali sve kraći i kraći, sa jednog posla sam išla pravo na drugi, nisam imala vremena ni za plažu, kao ni za odmaranje.  Kraj leta je došao veoma brzo, društvo je počelo polako da odlazi i umesto regularnih žurki počele su da se prave oproštajne žurke. Ja sam se uglavnom sklanjala u sobu jer ne volim rastanke, a i nisam želela da postanem pekmeza ako bih se rasplakala.

Nessa je morala 1. septembra da se vrati kući i taj dan sam plakala kao nikada do tad. Jednostavno sam se vezala za nju i bilo mi je nezamislivo da moramo da se rastanemo. Rastanak je bio lep, otišle smo na plažu i sećale se šta smo sve zajedno proživele ovog leta, a onda smo pričale o našim planovima za budućnost.

Krajem septembra bližio se kraj mog ugovora i počela sam da planiram gde ću sve da putujem i sa kime. Dogovorila sam se sa Slađom, mojom cimerkom i tri drugarice iz Makedonije, koje su živele u istom kampusu, Stefani, Mimi i Angelom,  da zajedno putujemo.  Devojke ko devojke, trebalo nam je nedelju dana da se dogovorimo gde ćemo da idemo i na kraju,  posle dugih pregovora, odlučile smo se za Boston-Njujork-Čikago-Majami.

Sam put je bio  prava pustolovina, pogotovo što se tiče prtljaga.

Moram naglasiti da je svaka od nas imala po tri kofera,  plus po torbu (neka čak i dve) i laptop, zato smo najveći problem imale sa prevozom pošto niko nije hteo da primi nas pet kada vide koliko stvari imamo.

Svaki grad je lep na svoj način i svaki ima nešto što je vredno videti.

Najlepši od ova četiri grada, po mom mišljenju  je Njujork, tako veliki a opet tako topao. Ljudi stalno negde žure, uvek ima nešto da se radi, prodavnice i restorani rade do kasno, žurke traju do zore, prava metropola. Nismo imale puno vremena za razgledanje grada, ali ovo što sam videla nateralo me je da se zaljubim u njega. Mislim da, ako bih ikada poželela da živim u Americi, živela bih u Njujorku.

Njujork

Od kad znam za sebe, želim da vidim Majami i moja se želja napokon ostvarila.  Prelepe plaže, prelepi klubovi, jednostavno, grad kao stvoren za uživanje i provod. Tamo se ide kad želite da se odmorite od svega.

Na plažama Majamija sam upoznala i Marinu, devojku koja mi je mnogo pomogla i pokazala da ipak postoje dobri ljudi. Našla mi je smeštaj, lepo „po srpski“ ugostila, ali najviše od svega vratila mi je veru u ljude. Devojka koja je za jedan dan uspela da mi postane prijatelj za ceo život.

Kad god sam imala neki problem, tokom mog boravka u Americi, uvek sam imala neki osećaj da će se sve srediti i da će sve na kraju biti ok, tako da sam izbegavala  da zovem svoju porodicu i da ih plašim bez razloga. Jedini put kada sam morala da pozovem tatu i uplašim ga  bio je moj poslednji dan u Majamiju.

Pošto se približavao uragan Metju, uveli su vanredno stanje, zatvorili su sve banke i prodavnice. Evakuisali su ceo jedan deo South Beach-a.

Moje drugarice su otišle dan ranije, a ja, pošto nisam mogla da pomerim svoj let, morala sam da provedem jedan dan sama.  Po radnjama se  pričalo da će obustaviti letove, što bi značilo da ne bih imala kako da se vratim kući,  jer bih morala da propustim let koji sam imala od Bostona do Beograda. Tada je krenula panika. Već ranije sam se dogovorila sa Marinom da poslednje veče prespavam kod nje, ali pošto je ona radila do 8, mogla sam tek kasnije da dođem. Tih par sati nisam znala šta da radim. Ljudi su bili u panici, žurili su kućama kako bi se pobrinuli za svoje porodice.

Gužva u celom gradu, a meni vremena na pretek. Tada su krenule crne misli, “ šta ako stvarno ne mogu da odem kući”. Sva u panici, pozvala sam tatu i jedva se suzdržavajući da ne zaplačem rekla: “Tata ostavila sam ti kopije svih mojih dokumenata, ako vam se do sutra ne javim, nalazi način kako da me izbaviš odavde”. On me je nekako smirio, a ja napokon otišla do Marine, gde sam uz priču skrenula misli sa potencijalne katastrofe.

Put nazad za Beograd je takođe bio prava avantura. U poslednji čas sam izbegla uragan Metju, ušla na  zadnji let iz Majamija, letela do Njujorka, pa od Njujorka do Bostona, gde sam se posvađala sa nekom džangrizavom babom koja je stalno nešto izmišljala i bunila se, pa od Bostona do Pariza i najzad od Pariza do Beograda.

Jedva sam čekala da dođem kući i da zagrlim svoje roditelje i sestru, moju porodicu koja mi je davala snagu i podršku kada mi je bila potrebna.

Ljudi me sad stalno pitaju da li bih se vratila u Ameriku i da li bih živela tamo, a ja im svima odgovaram kako je lepo otići tamo na par meseci i videti nešto novo, ali  ipak, Srbija je Srbija i ne bih je menjala ni za jednu drugu zemlju.

Milica Lukić

Fotografije: Milica Lukić

Naslovna fotografija: Times Square, Njujork