Kada se podignu zavese, mi ih nekada ipak vučemo nadole i spuštamo. Ne dopuštamo im da se zavijore iznad naših zavezanih, zamršenih misli. Stojimo ispred osobe koja možda misli isto što i mi, ali ćuti.
Odgovor na pitanje kako je osoba sa tišinama u sebi pokrenuta na razgovor i kako je spremna da primeti postojanje nekih novih vrata, krije se u glavnoj temi predstave Frenki i Džoni. Ona je napisana po motivima iz istoimenog filma i donosi priču o dvoje mladih iz realnog, modernog sveta.
Ko smo to mi kada se upali svetlo?
Njih dvoje su obični ljudi čije se sudbine tuku sa tugama i ostavljaju teška bremena na srcima. Njih dvoje moraju da ponesu, da podnesu bremena i da ih podele, kako bi opstali. Uvek je potrebna jedna volja i želja da se pokrene onaj drugi koji se plaši da krene. Putevi predstavljaju uvek neizvesnost. Ne postoje garancije, nema ugovora koji će obezbediti sreću. Ona se gradi srcima. A sreća ponekad pokuca na vrata samo jedanput. To Džoni pokušava da kaže Frenki. U to on očajnički želi da je ubedi istoga momenta, iste noći, pre izlaska sunca, jer ukoliko propuste momenat, on se nikada više neće vratiti. Možda sutra ne svane. Možda njih dvoje više ne bude.
U zagrljaju noći i klavira, Frenki i Džoni pokušavaju da se pronađu, iako su se već pronašli. Pokušavaju da sebi daju šansu.
On je zaljubljenik u Šekspira, nepopravljivi romantik, oduševljen lepotom žene koju uspeva da pozove na sastanak nakon šest nedelja prikupljanja hrabrosti. On ne odustaje od svojih snova i ne dopušta da izgubi ženu koju voli. Svestan je da ljubav dolazi iznenada, spreman je da to prizna, spreman je da prihvati svoj pad i da ponovo ustane. Ona je samouverena i nezavisna. Poučena lošim iskustvima, ne može bez podozrenja da gleda u čoveka koji joj govori sve ono što ona zaista i želi da čuje. Ne dozvoljava sebi da veruje, iako joj je to najpotrebnije. Na kraju, dopušta svom srcu da udahne vazduh i da izađe iz mraka. Oni su dvoje prekrivenih uspomenama i ožiljcima koje pokazuju jedno drugom kako bi zajedno doživeli jutro.
Komediju koja poletno govori o ozbiljnim stvarima, poigravajući se rečima i citatima, odlično iznose Sloboda Mićalović i Igor Đorđević.
Kada se podigne zavesa, ostaje samo pitanje: Ko je ovde Frenki, a ko Džoni?
Ivana Pantelić
Slika preuzeta sa: www.studio011.ca
