Ljubomora je jednostavan i jasan strah da nisi dovoljno vredan. Ona skenira dokaze kako bi potvrdila svoju hipotezu da drugi imaju prednost i da su nagrađeni više od tebe.
Ovaj porok, koji potiče od nesigurnosti u sebe, u svoje postupke, svoj izgled je prisutan svuda oko nas i proždire svakog kao čudovište. Od prvih godina života roditelji svoju decu podstiču na takmičenje, ali ne tako da je važno učestvovati, već da je važno biti najbolji. Posle nekoliko poraza, deca počinju da gube apsolutnu veru u sebe, razvija se ljubomora, produkt nesigurnosti. Ta nesigurnost sa svakim porazom raste zajedno sa ljubomorom i na kraju se pretvara u rat koji ničemu ne vodi. A na koga su deca ljubomorna? Na sve koji bi mogli ili jesu bolji od njih: na drugove i drugarice iz škole, na ,,savršenu’’ drugaricu iz komšiluka sa kojom ih roditelji stalno porede, na brata i sestru, pa čak i simpatijinog najboljeg druga. Vremenom se ratne sekire zakopaju, ali takvo primirje ne traje dugo. I tako iz rata u rat deca rastu i postaju ljudi. Takvi ljudi se mrze, ocenjuju, protresaju i lome. Prava umetnost je ostati uspravan u takvim okolnostima. Kada porastu, shvataju da je zavist najgluplji porok, jer nema ništa korisno što bi se od nje moglo steći, već je to samo osećanje koje izjeda tvoju lepotu.
To je trenutak kada su svi makar jednom bili ljubomorni, kada nesigurnost dostigne svoju kulminaciju, a zatim kreće period sazrevanja kada je čovek već zreo i može da kontroliše svoje emocije. Tada bi trebalo da ljubomora ne može da se prikrade, jer zrela i samouverena osoba nije sposobna za ljubomoru, ali desi se poneki izuzetak. Ljudi su ljubomorni na konkurenciju na poslu, u ljubavi, pa čak i na prijatelje. Ovakva osećanja razdiru zajednice, prijateljstva, unišavaju društvo. Skoro svaki sukob proizvod je ljubomore, to u isto vreme ispunjava naš život osećanjem nade, nade da ćemo baš mi pobediti, ali ga i uništava čineći to naš jedini životni cilj, da pobedimo sve i svakoga. Tada se osećamo iscrpljeno i bez obzira na sve pobede osećamo se sitno, jer da bismo pobedili moramo da naudimo konkurenciji. Nije mudro tražiti, ni priželjkivati tiđu nesreću, jer ako bi pakost i zavist bili opipljivi i imali oblik, to bi bio oblik bumeranga koji se uvek vrati kad ga najmanje očekujemo.
Nikad ne potcenjuj moć ljubomore i zavisti da unište sve građeno. One se gaje u sumnji. Kada se ta sumnja pretvori u stvarnost, tada ta strast ili prestane ili se pretvori u potpuno ludilo. Da bi se sumnja potvrdila mora mnogo vremena da prođe i mnogo rana da se napravi. Ne treba mrzeti one koji su na tebe ljubomorni, već im treba biti prijatelj, praviti se da ništa ne primećuješ, poštovati njihovu ljubomoru, jer ona dokazuje da misle da si bolji od njih.
S druge strane, svoju ljubomoru ne treba javno prikazivati, taj porok treba držati u krugu najbližih i pokušati da ga suzbiješ. Znaj da će ta zavist sigurno trajati duže nego sreća onoga na koga si ljubomoran. S koje god strane klackalice da si, treba ostati odvažan i iznad situacije, inače upadaš u klopku iz koje nema lakog izlaza. U tu klopku svi upadamo. Zato se raspadaju porodice, brakovi, prijateljstva, bratstva, zato se vode ratovi, zato se gine i propada.
Postoji samo jedna alternativa-samouverenost. Ako ne voliš sebe, nećeš verovati da si dovoljan. Uvek ćeš misliti da je to greška ili sreća. Prestani da posmatraš druge i preispitaj sebe. Pronađi seme svoje ljubomore, opozovi stare glasove i iskustva. Fokusiraj se na izgradnju svoje ličnosti i emotivne sigurnosti. Tada ćeš biti tuđa ljubomora, a ako svako postane samo malo svesniji koliko zaista vredi i koliko je poseban, ljubomora će skoro nestati, ljudi će biti srećniji i živeće u miru.
Milica Buhovac
