ILUZIJA SAVRŠENE LJUBAVI

, RAZNO

Kada sam bila druga godina srednje škole,  na praksi sam upoznala devojku stariju godinu dana. Igrom slučaja smo išle u istu srednju, ali se nikada nismo srele zbog različitih smena. Sećam se da mi je pričala koliko je srećna u ljubavi, da ima savršenog dečka itd. Tu i tamo smo se sretale do kraja srednje i kad god bi je čovek video – ona je naprosto cvetala. Moja veza od četiri godine je pukla, njena se nastavila. Četiri godine su njen dečko i ona išli zajedno u isti razred srednje i upisali isti fakultet – ništa ih nije omelo da uživaju u svojoj ljubavi. Vreme su provodili na fakultetu, van njega, a često su i putovali.

U toj tranziciji od srednje ka fakultetu, veze mnogih parova su baš u tom periodu pukle, uključujući i moju. Njihova nije. Nekako, to je bio rizičan period za svaku vezu. Postajemo odgovorniji, krećemo da studiramo, neki promene mesto življenja, pa samim tim i partnera. Prvu ljubav sam doživljavala poput boginja – jednostavno moraš da je preležiš. Ko se još, zaboga, udao ili oženio svojom prvom ljubavlju?

Njih dvoje su postali moji idoli. Idoli za savršenu ljubav, savršenu vezu, savršeno razumevanje. Savršeno sve. Sretala bih ih često na fakultetu (pošto smo na istom), srećne i nasmejane, spremne da uče zajedno i sve ostalo što uz studiranje ide. Čak su isti smer upisali, a ja pomislih – kako li uspevaju da tako mnogo vremena provedu zajedno, a da im ne dosadi? Pet, šest, sedam, osam godina se nanizalo, a mogao si ih i dalje videti zajedno. Zaista fenomen i dragulj u današnjem svetu. Nije nemoguće, ali zaista retkost u našim godinama.

Sve do pre par dana. Srela sam ga sa drugaricom na jednom studentskom okupljanju. Pitala sam ga uobičajene  stvari – kako fakultet, koliko ispita do kraja, šta radi u životu itd. Onda upitah i šta radi ona. On me tužno pogleda i skrene pogled ka drugarici do njega. ,,Pitaj nju šta ona radi“.  Ustuknuh. Ček, šta…? Šta pokušava to da mi kaže? Ma nije valjda…Pročitavši moje misle, tužno klimnu glavom i reče: ,,Da, raskinuli smo.“

U tom momentu mi se iluzija srušila. Ako je raskinuo par za koji sam smatrala da nikad ne može raskinuti (znam da zvuči šašavo), pa šta onda mi obični smrtnici da radimo? Ko će sada biti moj idol za ljubav? Nije bilo prevare niti bilo čega ružnog. Jednostavno, emocije su se ugasile. Njene, ne njegove.

,,Možda se pomirite“, bilo je sve što sam uspela da izustim. Vidim da ga je strah da se bilo čemu nada, jer ta razdvojenost traje nekoliko meseci. Pokušava da misli na fakultet, na budući posao, na bilo šta, samo da ne bi mislio na nju. Vidim mu u očima da je i dalje voli. Vidim da bi i dalje sve učinio za nju. Toliko je bio tužan da je tugu preneo i na mene. Onda shvatih da je pogrešno bilo šta idealizovati. Sve te ljude vidimo napolju, ne znamo kakvi su između četiri zida. Ne možemo pročitati sve te emocije koje su duboko sakrivene u njihovom biću. Okolina osuđuje, okolina priča. To što su prekinuli, ne znači da se nisu voleli. Legitimno je da bilo ko u vezi prestane da oseća ono što bi trebalo da oseća.

Jedna veza ima 100 faza. U nekim se čovek oseća dobro, u nekima loše. Nekad jednostavno ne vidimo sve te stvari u partneru zbog čega smo ga zavoleli. Ili, pak, sazrimo brže od njega. Ambicije nam se promene, postanemo temperamentiji, jednostavno – promenimo se. Iz tog razloga, mnoge veze pucaju. Poželela sam mu da nastavi dalje, jer drugog izbora nema. Čini mi se da je svestan da nijednu neće moći da voli kao nju. Uostalom, zašto je to uopšte važno? Svaku osobu volimo na drugačiji način. Možda se pomire, možda ne.

21.vek je i nije ništa novo da nekome srce bude slomljeno. Mada, ne mogu, a da ne primetim da muškarci duže pate od žena. Možda je to zbog toga što su naučile da budu samostalne? Ko bi rekao da emancipacija može biti toliko loša stvar po muškarce!

Marija Tomić