Od poroka, osim cigareta, preferiram nostalgiju. Neraskidivu vezu gajim s uspomenama. Odlazim brzo, ali im se zato često vraćam, čisto da se još koji put uverim da sam upamtila sve što treba da pamtim. Iz istog razloga pišem, kofer uspomena čuvam pod krevetom i albume omiljenih fotografija listam svakog petog u mesecu. Ne bih podnela da se jednog jutra probudim znajući da sam zaboravila stvari koje treba da pamtim.

S vremena na vreme kontaktiram stare prijatelje i puštam stare pesme koje sam nekada volela i za koje znam da će me rasplakati, čisto da proverim da li će tako biti i sada. Da ispipam da li se i koliko drugačije osećam, da li plačem na iste stvari ili me sada boli nešto drugo.

Kao neko ko je živeo u gradu u kojem se muzika delila na novu i našu, prijatelji na ovde i stižu, prilično se loše uklapam u društva kojima je potrebna večnost da odaberu restoran. Kao neko čija je porodica u trenucima koje sam odabrala da pamtim brojala dvadeset pari cipela pred ulaznim vratima, jako se loše osećam zbog porodica koje čekaju na praznik za zajednički obrok. S tim u vezi, svakog se meseca preslišavam da li još uvek pamtim zvuk ulaznih vrata, buku i grljenje kad od nekud dolazim, miris šećera u prahu i dedino čuveno „Znao sam da još uvek nikoga nisi saplela da te oženi i da ćeš se vratiti“.

Od rastanaka pamtim samo one koji nisu zauvek. Odlasci na letovanja ili sumorna putovanja u cik zore nakon što sam upisala fakultet po pravilu su izgledala potpuno identično. Oni koji ostaju mašu s kapije, oni koji odlaze puste koju suzu dok nervozno cokću uz „Bože, šta mi je, pa sve je u redu“.

Saveti pred put uvek su bili isti: “Najvažnije je da lepo jedeš i da ti bude zabavno.” Kad malo bolje razmislim, nije li to poenta čitavog života? Zato pamtite, jer život ume da bude ružan kada nema onih koji su vas time pratili dok vam pomažu da kofer spustite niz stepenice.

Kao neko ko nije preterano romantičan, ali se ipak razmazi na sve što to jeste, u jednoj od pesama sačuvala sam osećaj koji mi se pojavio u stomaku dok sam pored čoveka kojeg volim stajala bez ikakvih planova. Kasnije sam ga, naravno, ubedila da me voli do zvezde koju zovemo našom, dok potajno strepimo da ne postane padalica.

Kao neko ko je imao mnogo prijatelja, naučila sam da svaki problem ispratim jednim “A ljubav živi“. Kad čovek nije sam, nema tereta koji se ne može podeliti. Zato sam se mnogo puta u životu osećala kao da problemi prolaze pored mene, ali se ne zadržavaju.

Od muzike smo voleli onu koja može da ubije konja i duet koji može da poljulja brak. Od prijateljskih saveta mogla bih da napravim privatnu biblioteku, ali se uz omiljene i danas neretko uštinem kad osetim da knedla u grlu ne odlazi: “Nemamo taj luksuz da plačemo baš zbog svega. Čuvaj suze, jednom će ti trebati”.

Kao neko ko voli da bude informisan i čija priroda posla to podrazumeva, načitala sam se, naslušala i nagledala kojekakvih budalaština. Oduvek sam verovala da je za kreiranje bilo kakvog stava o određenoj temi neophodno, pored onoga što volite, s vremena na vreme obratiti pažnju i na stvari koje ne volite, kako biste mogli da svoje argumente podelite na one za i protiv. S tim u vezi, neophodno je da pročitate i Kiju i Dostojevskog.

Međutim, kao neko ko uz popodnevnu kafu s porodicom hvata beleške, sve vam ovo pišem ne bih li vam dočarala poentu. Želim da budem uspešna u svom poslu, ali nikada toliko uspešna da dozvolim da mi se želudac okreće. Ima na ovom svetu, nadam se, sposobnijih i ljudi spremnijih na to.

Uz obavezan razgovor o prelistavanju dnevnih dešavanja i aktuelnih tema, čula sam poentu: “Čitavog života pokušavam da verujem u to da ljudi nisu izopačeni i da svet nije baš tako prljav, kao što se priča. Ne moram da znam da negde postoji neko ko jede decu, prodaje ih ili nad njima sprovodi eksperimente. Za moj vek je ono u šta sam do sada verovala dosta.“

Svima nam je svega dosta, istina je. Ne moramo da znamo baš sve o svemu, niti da o lošem pričamo uz kafu. Strašno je živeti s činjenicom da ste nemoćni. Zato pamtite ono što je od vas napravilo ljude kakvi ste danas i imaćete dovoljno snage da možda nekim drugim, novim ljudima, koji neće biti nemoćni, pomognete da u borbi protiv najgoreg ne izgube najbolje.

Za moj vek su i uspomene dosta.