Nedavno sam, vozeći se taksijem, s taksistom upala u petominutnu debatu, nakon što smo autom prošli pored roditelja čije dete ima Daunov sindrom. Sindrom je očigledan, umor roditelja još je očigledniji. Držeći svoje dete za ruku, s podočnjacima do kolena i hodom kao da je pretučen, uspeva da mu se nasmeje.

“Šteta… Od malih nogu nas uče da je život bajka da bismo, kad odrastemo, sami naučili da nije. Tako i ja. Kod kuće imam divnu ženu, ali neće da radi nigde, ništa joj do sada nije odgovaralo. Imam troje dece. Najmlađi trenira fudbal, stariji košarku, a devojčica ide u muzičku školu. Radim dva posla, a povremeno taksiram za njihov džeparac. Umorio sam se nekako i ja, nije više onih godina. Kod kuće to ne mogu da kažem, ne bih podneo da se neko zbog toga uvredi, ali evo Vama priznajem, jer Vas ne poznajem.”

Poznajem mnogo majki koje šest dana u nedelji na posao idu od devet do pet. Suprug im je uvek opeglan, skockan, namirisan. Zadovoljan, jer ona sve postiže. Deca su takođe zadovoljna. Mama radi domaći. Mama čita lektire. Pomaže oko nastavnih, ali i vannastavnih aktivnosti. Džeparac je super. Imaju najnovije telefone, igračke, garderobu i vozi ih na treninge svakog dana na drugi kraj grada. Kuća sija i miriše, na stolu je uvek puno voća i domaće hrane.

Takve majke su zadovoljne. Prezadovoljne! Možda nisu išle kod lekara od 2003, kod frizera od 2007, ali i zašto bi? One su zdrave kao dren! Šišaju se same posle ponoći, jer je kupatilo tada slobodno, a i taman su budne jer se krčka sutrašnji ručak.

Ne znam da li primećujete da je danas baš in kad neko može sve. Supermen! Superwoman! Ponosimo se svojom bezosećajnošću, kao da je to neka baš strava stvar. Čak i u bezazlenim razgovorima s prijateljima i kolegama s ponosom ističemo to kako ama baš ništa ne osećamo. Ni bol, ni umor, za tugu nikad čuli!

Problemi nisu kul. Oni gnjave. Dosadni su i opterećuju. Kako bi se jedna super mama, pored svega, nosila s tim da treba da fenira stepenasto ošišanu kosu svakog četvrtog dana ili da, pobogu, ima neku bolest? Nema ona vremena za to.

Da li je strašno ostaviti decu kod kuće i pokloniti sebi posetu lekaru, frizeru, kozmetičkom salonu, dva sata nasamo sa čovekom kojeg pere i pegla? Da li je to sebično? E pa nije. Najbolja mama je ona koja brine o sebi. Spolja i iznutra. Najbolja mama je mama koja je zdrava. Mama koja ima snage, jer je napunila i svoje, a ne samo tuđe baterije.

Ne pravite bezosećajnu decu kojoj je sve na dohvat ruke. Ako ih ne budete na vreme naučili da se bore, da vole, da osećaju i da, zaboga, budu umorni, za svim tim plišanim igračkama na tavanu, malenim patikama u kojima su prohodali, lošom ocenom iz matematike i rutinskim pozivom koji će nedostajati kada budu odrasli, plakaćete jedino vi.

Ko ima pravo da bude umoran? Da se rasplače? Da pokloni sebi zdravlje, dobru knjigu, frizuru, film, vreme za sebe i svog pertnera?

Svi i tačka!

I mama sa jednim detetom i ona sa njih petoro. I tata. I roditelji dece sa Daunovim sindromom. I svi roditelji ovog sveta.

Vodite računa da onima koje najviše volite ne učinite medveđu uslugu. Bez obzira na to kome se i koliko dajete, setite se da mera određuje da li je nešto otrov ili lek.

Na kraju krajeva, potpuno je ljudski umoriti se. Od sebe, od partnera, od dece, posla, prijatelja, kolega, toksičnih međuljudskih odnosa, vesti, televizije, informacija… Svi smo mi pomalo umorni.

A imamo li prava na to?