Žmurke sa životom │I pahulje od papira sanjaju da postanu sneg

, RAZNO

Sada dok te tiho gledam čini mi se da su se sve godine stapale u šuštave pertle zavezanih oblaka. Zar je moguće da se tako lako sapleteš? Zar je moguće da te naglavačke dočekaju ugruvane stope okrenute beličastim nebesima?

Ne mogu ti opisati šta je ostalo od onog što smo ti i ja ispričale jedna drugoj. Otrgla si mi se i sakrila u reči o nekoj savršenosti neke večeri u toploj sobi na belom ekranu. Polako si se išunjala, prozor je bio poluodškrinut, i počela si da nestaješ u obrisima dugim nekoliko hiljada osećaja. Niko te nije mogao dosegnuti.

Tražila sam te, kao što se traži deo otkinutog dela odeće. Tražila sam te u rukavu, u šolji vruće kafe, u staroj knjizi požutelih stranica, u stihovima. Obučem kaput, dočeka me hladan vetar, zamrsi mi kosu, zamrsi glavu, i ja gledam duboko ispred sebe ─ gledam da te nađem. Sedim okružena ljudima, smejemo se, pričamo, dok ja u sebi pričam o tebi. Tražila sam te u svakom zarezu otrgnute priče. I krila si se, toliko dobro, da si mi uvek za jedan uzdah klavira nedostajala. Da sam ti uvek za jedan damar reči ostajala nedorečena.

I sada, dok te tiho gledam ukočenim očima, čini mi se, da su svi ovi delovi nas koji nežno padaju po vrhovima vazduha, ostali negde daleko izvan ove tišine. Oni se samo staloženo utapaju u toplinu zahladnelog sumraka. Čuješ, između laveža pasa i dalekih zvukova puta, nema savršenost obliva kapke.

Nekako smo zaboravili te prišivene bajke, ukinuli smo ih, kao i one divne crtaće. Napolju se jure Pokemoni, a mi smo jurili pahulje. Napolju se jure staklene visine, a mi bismo ponovo jurili pahulje. Nekako, te bajke počnu da dišu, tek kada ih zaboraviš. One ne zaboravljaju.

Tiho su se svi prahovi puteva prosuli ispod ruku. Podižem glavu i gledam te. Zvezdani damari saživljenih pahulja grudi razležu se daleko, daleko, daleko.

 

Ivana Pantelić

 

Leave a Reply