Žmurke sa životom │Nosiš me u bajci

, RAZNO

Moj Deda Mraze,

Šta da ti pričam. Suviše dobro me poznaješ. Suviše bi bilo da iznova prolazimo kroz sve oblake, progutaće nas, čoveče, nismo više deca. Nismo više deca? Sećaš li se kada smo hodali praznim ulicama. Samo noćno svetlo šapuće iza nas, a mi zveramo u zvezde. Ljubičaste, zelene, sive, prugaste, tačkaste, umišljene žarke. Lovili smo poslednja sunca, na dlanovima ispisivali smo poslednje ptice na mirisima opalog lišća. Pravili smo najšarenije balone od helijuma i puštali ih visoko, visoko. Trčali smo po pokošenoj livadi, pravili smo kolibe od  čaršava, vodili mačka u šetnju, izmišljali nove svetove i pričali, pričali sa njima dugo, dugo u noć.

Nemam više šta da ti pričam. Moje reči gube oblik. Ne umem ni disanje da uobličim. Ne mogu ni korake da zamislim. Papiri su mi u kišama, olovke u trepavicama. Zovu me u rat. A ja nemam oružja za ljubavne ratove. Prepuštam se morima.

Sećaš se, izvajali smo more usred zime, nama se može. Sećaš se, okitili smo jelku i prozore i police i luster, čoveče, sve šljašti, moj lični Las Vegas, kakva Amerika, moja soba. Sećaš se, umirali smo za nekoliko nežnosti. Samo oči da odmorimo. Samo ruke da umorimo. Setićeš se, na kraju se uvek ohrabrimo za osmeh.

Čoveče, ništa ti nemam reći, nosiš me u bajci. Molim te, čuvaj mi, bar tih nekoliko bajki u koje verujem. Ne smeju umreti šareni baloni. Čoveče, ti si više od Deda Mraza, ti si onaj život koji ne sme da se zaboravi. Detinjstvo i parče kosmosa na tanjiru, detinjstvo i supa od pahuljica. I dok ja pokušavam da se otrgnem godinama, blesavim se, skačem, izigravam maslačak i suncokret i želju i tebe, molim te, da nikada, nikada, nikada ne ispustiš ono malo šarenih balona. Kada oni nestanu, nestaću i ja. Deda Mraze, ove godine neću poželeti ništa za poklon. Čekaću te, da obojimo još jedan balon.

P.S. Donesi nam malo snega iz te tvoje zemlje, ovo stvarno više nema smisla.

Tvoja,

Ivana

Ivana Pantelić