Žmurke sa životom │Izmišljena Nova godina

, RAZNO

Jutro je na zalasku. A meni se ne budi. Novogodišnje lampice se hlade od celonoćnog isijavanja. To je samo maska. To je samo reklama. Dovode nam Novu godinu na vrata pre vremena nam dovlače vrata i otvaraju prozore, na pragovima izuvijani papiri koji bi da glume sneg, izigravaju nedovršenu pesmu.

Kapci čuvaju ono malo šarenila koje je ostalo ispod crvenog, plavog, crvenog. Olovno se pokreću da dodirnu vazduh, belinu izvan kreveta i udahnu nešto dana. Popiću kafu, gledaću tiho kroz prozor, okupaću se zvucima klavira i ogrnuti mirisom još jedne kafe. Dan prolazi. Ne mogu da otvorim knjigu. Ne mogu da mislim o tebi. Ne mogu da mislim.

Ismejali smo prolaznike. I puteve. I prolaznike. Sve se činilo jednostavno. Kada me pitaju gde ću za Novu godinu. Neću ići nigde. Za Novu godinu želim da sedim sama u svojoj sobi. Sa svojim lampicama. Sa kriglom piva. Starim rok hitovima. Želim da žmurim. I da odbrojavam uspomene, a ne minute. Želim da žalim što nisam želela više i što sam želela tako mnogo od ljudi koji su otišli. Želim da ne sanjam tvoje ruke ni bele dlanove na mojim obrazima. Da se ne šetamo po mojoj glavi, već da otvorim prozor, izbacim misli napolje, pogledam nekoliko vatrometa, nagnem kriglu piva. I legnem da spavam.

Kada me pitaju gde ću za Novu godinu, reći ću im da je za mene Nova godina na svakih nekoliko nedelja. Reći ću im da se želje ne ostvaruju preko noći. Da se žigovi ne skidaju sa unutrašnje kože, već da se umnožavaju. Reći ću im da je Nova godina izmišljena. I da je stvaran samo osećaj topline, crveno, plavo, crveno, ispod kože, dok gledaš ljude koje voliš i želiš zajedno sa njima. I tiho sanjaš.

Jutro je na zalasku. Olovno otvaram oči. I hvatam ostatke dana.

Ivana Pantelić

Izvor fotografije: http://7-themes.com/

Leave a Reply