Ukrao sam kišu i poklonio je njoj. Znao sam da je voli. Mogla je satima da stoji pokraj prozora sa onom njenom šoljom u rukama i posmatra kapljice kako neumorno padaju.

Mogao sam i ja nju satima da posmatram, a da mi ne dosadi. Uvek je pravila one neke ženske face svojstvene samo njoj kad bi uočila da je gledam. Tada bi mi pokrivala oči svojim mekanim ručicama, a ja bih je svejedno i dalje video pred sobom. Ljubio sam njene ruke, vrat, usne u kojima je skrivala slasne trešnje.
Voleo sam da je držim za ruku, tako sam znao da neće otići, da će uvek biti pored mene. Bila je poput balona, plašio sam se da ako je pustim da će odleteti i nikad mi se više ne vratiti.

Voleo sam da je milujem dok je njena glava krasila moja ramena. Voleo sam i da joj pričam jer me je slušala sva udubljena u smisao mojih reči, a one nisu imale smisla. Često nisam znao šta pričam, samo sam ispuštao reči, ali njenu ruku nisam.

Voleo sam da je grlim jer kad bih to činio imao sam osećaj kao da je ceo svet u mojim rukama. 
Voleo sam da koračam pokraj nje i posmatram njene lepršaste pokrete dok mi objašnjava nešto što sam ja već znao, ali sam hteo da je slušam. Bože, kako je lepo pričala. Bila je kao dete, sve je fasciniralo. Jednom sam joj iz šale dao omot žvake oko koga smo se pre toga svađali, a ona se osmehnula od uva do uva i zahvalila poljupcima. Čuvala je taj omot u novčaniku. Ja sam sačuvao tu žvaku.

Voleo sam njene oči. U njima je skrila zvezde i snove. Kad bih gledao u te dve zelene doline, sve se vrtelo oko mene. Bio sam pijan od ljubavi. Mamuran kad ne bih imao priliku da gledam ta dva moja kruga. Ponekad su znale da me uplaše koliko su bile tužne. Skrila je u njima dosta tuge za koju nikad nisam saznao odakle joj. Hteo sam da joj ga ukradem, ali kad god bih pokušao, ona bi sklopila svoje okice i ispustila teški uzdah.

Ona je meni ugasila svaki tračak očaja koji se do tada nakupio. Lako ga je izbrisala. Svojim prstićima bi prešla preko moje duše i otklonila sve što ne valja. Utišala je ludilo u mojoj glavi, smirila unutrašnji nemir. Popravila me je.
Voleo sam njen miris naivnosti, iskrenosti, cimeta. Voleo sam usnama da ga upijam. Voleo sam da osvajam njen stomak, grudi, noge, voleo sam njen nevini kikot.

Voleo sam kad ona napadne moje misli. 
Voleo sam njene osmehe. Odjekivali su u mojoj glavi. Smejala se najlepše na svetu.
Ukrala je moju ljubav neprimetno i ušla mi pod kožu, a onda je otišla. Oterao sam je. Pustio sam joj ruku. Odletela je.
Umirao sam bez svog srca. Ona je postala moje srce, moja duša.

Sada je ona sa onim nekim njim. Onim što sad gleda njene noge kako veselo skakuću dok objašnjavaju njenu teoriju o nastanku zvezda. Sad on ima ceo svet u svom naručju. Sad on ljubi njene crvene usne. Sad je on voli. I ona njega voli. I otela se od mene.
Međutim, uspeo sam da zadržim nešto njeno. Njene oči boje tuge su sada moje.

Nina Dekić