Kada te emotivno blokiraju

, RAZNO

Dogodi se čoveku da se blokira u društvenom smislu, jednostavno se toliko otuđi od ljudi da postaje nesposoban za komunikaciju. Zatvori se u sebe i svaki odnos sa drugima postaje težak i veštački.

Tada u čoveku počinje da se budi strah od ljudi, onaj iracionalni, neobjašnjivi, da počinje da strepi i od najobičnijeg susreta sa najdobronamernijim ljudima.

Njegova komunikacija se, bez problema, odvija preko interneta ili telefona, tu svako priča svoje bez socijalnog pritiska, ali u realnom prostoru se toliko oseća isključeno i ukočeno, kao da ne postoji.

Sve vreme se čini, dok ga posmatraš, kao da negde žuri, kao da je prezaposlen, dok je zapravo njegova nelagodnost tolika, da on ne može da istrpi ni najobičniji razgovor. Ne može da podnese onakvog sebe kakav je sa ljudima.

Pritom se bori grčevito, obrazuje se, trenira, nastoji da stvori o sebi sliku voljene i prihvaćene osobe, ali se drži podalje od ljudi. Kada mu se neko direktno obrati na ulici, ima osećaj kao da ga je neko presekao na pola.

Izbegava kontakt očima, slavlja, mature, stare prijatelje. Njegov društveni život je sveden na formalnost. Kao i seksualni odnosi. I kada se dogode, to je više korišćenje tela onog drugog kao sredstva za masturbaciju, nego kao istinski spoj.

U silnom izbegavanju društva postaje kritičar svega postojećeg, koji za sve ima racionalni argument. Njegova isključenost je tolika, da se u njemu budi potreba da omalovaži sve ono čemu ne pripada, ili gde se ne oseća dobrodošlim. Svet za njega postaje pakao, drugi ljudi.

Sve razume, jedino sebi ne zna da objasni šta se tačno dešava sa njim.

U njemu se stvara sve veći jaz između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Onaj u njemu je bogat, raskošan, ali toliko odsečen od onog spoljašnjeg, da ne uspeva ništa svoje da podeli sa drugima. Plaši se odbijanja, stidi se.

Ranije je bio omiljen u društvu, spontan, prirodan, međutim, u njemu je počela da se rađa jedna stravična asocijalnost koja ga neprekidno nagoni da se sklanja.

I pored obrazovanja, titula, neospornog društvenog ugleda, kao da mu nešto iz njega crpi energiju, samopouzdanje, i vrlo brzo klone duhom. Sve što se ne tiče njegovog sveta ubija ga u pojam, ruši mu fantastičnu predstavu, koju je kreirao o sebi koju jedino u samoći može da održava.

Tragao je, ispitivao i preispitivao, od psihologije, religije, astrologije, svega. Gde sve nije zaronio i pokušao da pronađe odgovore za ništavilo u koje je sve više upadao.

Posle godina i godina lutanja, shvatio je da su lek za njegovu situaciju drugi ljudi, njihovo prisustvo, kao i sticanje poverenja u njih. Počeo je da razgovara sa ljudima na pijaci, u gradskom prevozu, počeo je polako da se otvara, i u tom emotivnom oslobađanju je pronašao izlaz.

Manje vremena je provodio na internetu, više sa ljudima.

Manje vremena je razmišljao o životu, više je počeo da živi.

Kao da je prodisao, u njemu su se nedugo zatim otvorili svi oni blokirani kanali i počeo je lakše da govori, da se kreće, raduje i oseća ljude i svet oko sebe.

Sve manje je imao potrebu da kreira lažne slike o sebi, u želji da mu se svi klanjaju i dive. Prostim jezikom rečeno, spustio se na zemlju, prihvatio je sebe onakvog kakav jeste, i shvatio je da je i on čovek.

Naučio je da deli sebe sa drugim ljudima, svoje probleme, patnju. Uspeo je, samo zato što je prihvatio druge ljude i pustio ih u svoj život.

Stefan Simić