Mladi, perspektivni kikbokser Rade Opačić otkriva u kom trenutku se rodila želja za treniranjem kikboksa, koliko je truda i rada potrebno da se stigne do vrha, kao i koji su saveti za mlađe generacije koje tek počinju da se bave ovim sportom
- Počeo si da se baviš sportom dok si živeo u Kanadi, zatim si karijeru nastavio u Srbiji. U kom trenutku se rađa želja da se baviš kikboksom, i to na tako dugom putu između dva kontinenta?
Jedan period sam živeo u Kanadi, i to je bilo vreme kad sam ušao u pubertet, imao sam previše energije, i pozitivne i negativne, što je retko izazivalo i probleme. Imao sam sreću da sam našao dobar klub, gde je kikboks bio na vrhunskom nivou, takvi su bili i treninzi, a želja za bilo kakvim aktivnostima na ulici je nestala. Sa 14 godina sam počeo, više od sedam godina već treniram. Iz Kanade, došao sam u Srbiju 2014. godine u klub Sinđelić. Nisam pravio pauzu, što je dovelo do toga da počnem da se bavim maksimalno profesionalno.
- Dug je put koji si morao da prođes da bi se našao na vrhu. Nakon boravka i treniranja u Kanadi, vratio se si u Srbiju. Šta je boravak na domaćem terenu omogućio?
Prvi amaterski meč sam imao sa 16 godina,nakon toga sam na domaćem terenu uradio još nekoliko amaterskih mečeva, da bi zatim prešao u reprezentaciju. Osvojio sam juniorsko amatersko prvenstvo, K1 svetsko otvoreno prvenstvo, svetski kup u Segedinu, u Mađarskoj, evropsko prvenstvo u Španiji, svetsko u Italiji, donosio sam zlatne medalje. Prvi profesionalni meč uradio sam 2016. godine sa protivnikom koji me je pobedio u amaterskoj borbi, zatim K1 turnir u Beogradu koji je bio veoma medijski propraćen, nekoliko mečeva u inostranstvu. Izdvojio bih Ondreja Hutnika koji je iskusan borac, a kojeg sam nokautirao. To je bio njegov stoti meč, meni peti, što je doprinelo tome da napravim veliko ime u Českoj. Zatim nekoliko mečeva u domaćoj CFL organizaciji, takođe medijski propraćenoj, gde sam dobio dva meča.
- Po čemu se kikboks izdvaja od drugih sportova?
Meni je on najzanimlijviji. Treninzi su teški, dva puta dnevno se trenira, tome si stoposto posvećen. Sviđa mi se adrenalin pri pomisli da ćeš udariti drugog ćoveka i on tebe, dobijaš platu za to, ali naravno, sve to u ringu.
- Pričamo o sportu u kojem ti svesno ulaziš da udariš drugo ljudsko biće. Kako ti razmisljaš o tome?
Tačno je da ideš sa tom namerom, ali to je filozofija ovog sporta. Zovu nas modernim gladijatorima. Presudan korak čini psiha. Mora se shvatiti da je to takav sport, da se mi kao borci van terena poštujemo, ali na terenu dajemo sve od sebe.
- Kikboks je sport u kojem je odricanje određenih stvari presudan korak do uspeha. Šta je donelo, a šta odnelo svakodnevno treniranje?
Školi nisam posvećivao paznju, ali da nisam u sportu, verovatno bih neki fakultet upisao. Završavam Višu školu. Donelo je to da možeš od nečega da živiš, od svog dinara, stvoriš karijeru, dobiješ više samopouzdanja, upoznaš mnogo novih ljudi. Treninzi oduzimaju vreme, nema puno slobodnog prostora za izlaske i društvo, boravke do kasno, ali navikao sam se, ne fali mi, ne smeta mi. Viđam se naravno sa drugarima, devojkom, ne predstavlja mi problem, kao ni ljudima koji me vole oko mene.
- Iako je fizička priprema jedan od najbitnijih faktora do pobede, koje mesto zauzima psiha u toj pripremi?
Psiha je mnogo bitna, naoštrena maksimum. Moraš biti skoncentrisan. Tu je presudno iskustvo koje dolazi sa vremenom, ali i određenim mečevima. Ako si u glavi jak teško da može protivnik da te pobedi, ali je presudna i fizička priprema.
- Danas sport kojim se ti baviš, ali i druge discipline koje su od njega nastale, nailaze na osude od strane modernih generacija roditelja, ali i iz redova konzervativnih. Koja je odbrana od strane kikboksa na ovakve komentare?
Boks je bio popularan sport pre 20, 30 godina, i nije to samo bila obična publika, unesu se, gledaju pažljivo, aplaudiraju na svaki potez. Kikboks je malo drugačiji, ali i dalje je smisao ostala ista. Nije bio toliko zastupljen u poslednjih nekoliko godina, ali sada ide na bolje za buduće generacije, sad imaju sredstva, pažnju, priliku. Na primer, u Holandiji, gde sam bio na pripremama, tamo je to način života.
- Šta je zajedničko Radetu u ringu, i Radetu van ringa?
U društvu naravno da nisam nasilan, moje društvo razume šta radim, treniram, ne nailazim na osude. U ring ideš sa adrenalinom kojeg nema u svakodnevnom životu, ali i život je jedna borba, zar ne?
- Nekada je broj ljudi koji ti ne daju podršku i osuđuje veći od onog koji je podržava. Kako pronaći utehu u takvim trenucima?
Na takve ljude ne obraćam paznju. Oni koji me vole daju mi podršku. To je ono sto sam ja odlučio, time se bavim i to je to. Imam veliku podršku i putem interneta, sa ulice, i to je veoma lepo od njih, to mi daje motivaciju, volju da nastavim dalje.
- Šta te je naučio sport?
Da se borim, da nikad ne odustajem, da uvek mislim pozitivno, naučio me je i promenio, preporučio bih mladima da se bave bilo kojim sportom, jer to stvarno pomaže, pogotovo u mladosti.
- U večitoj borbi između razuma i sirove snage, sigurno postoje trenuci kada pomisliš da to možda i nije za tebe. Ima li takvih trenutaka kod tebe?
Život borca je pun takvih slamanja. Čas si na vrhu, čas si na dnu. To je najizraženije pred samo takmičenje, tokom pripreme ti prolazi sve kroz glavu, čas si srećan, čas ne znaš da li si spreman, čas i najspremniji, ali ako daš sve od sebe, bićeš ispunjen i bez obzira na krajnji ishod.
Pročitaj i: UZ NOVAKA U PRVE ŠAMPIONSKE KORAKE
- Šta donosi pobeda, a šta nauči poraz?
Meni je svaki poraz značio kao pet pobeda. Imam dva poraza od boraca sa svetskog nivoa, koja su mi mnogo pomogla i naučila.
- Ima li razlike između onog Radeta sa početka karijera, i današnjeg Radeta?
Malo sam svesniji svojih kvaliteta, ali želja je ista, da se ide ka vrhu.
- Kako se postaje šampion?
Trening, volja, odricanje, i kada si u depresiji i kada nemaš volju, moraš to da preguraš, kontinuitet, znaš čega moraš da se odrekneš, samo trening i jaka psiha, i onda rezultati sami dolaze.
Foto/izvor: instagram nalog Rade Opačić
Autor: Jovana Golubović