Youth NOW

Intervju sa Ljubivojem Ršumovićem

U SVAKOM DETETU KOJE UME DA IZMAŠTA SOPSTVENI SVET, ČUČI BUDUĆI PISAC

Da može, vratio bi se u detinjstvo i tražio da upozna svoje najdraže pesnike. Za prepoznat talenat zahvalan je svojoj učiteljici. U svojoj osamdeseti i prvoj godini i dalje uči i hrabro se hvata u koštac sa mogućnostima novih tehnologija.

Ljubivoje Ršumović, književnik, pesnik i istaknuti dečiji pisac, o svom prvom predavanju u onlajn svetu, prepoznavanju i podsticanju mladih književika govorio je za naš magazin.

Tokom pandemije koronavirusa čika Ršum nije dangubio. U saradnji sa onlajn školom srpskog jezika i kulture „Sava“, imao je  priliku da se oproba u onlajn svetu družeći se sa mališanima i njihovim roditeljima širom dijaspore.

Čika Ršume, kako ste se snašli družeći se s decom na daljinu?

– Bio sam euforičan i oduševljen mogućnošću da na taj način razgovaram sa mladim ljudima. Pričao sam sa decom iz Čikaga, Toronta i drugih gradova u Severnoj Americi, sa decom i  njihovim roditeljima sa Novog Zelanda i drugih krajeva sveta. Za mene je to bilo fascinantno, nisam to mogao ni zamisliti.

Šta je mlade čitaoce najviše zanimalo?

–  Zanima ih najčešće kako su nastale neke moje pesme, a onda im ja objašnjavam šta je fantazija i šta je mašta i da onaj ko hoće da piše ne samo pesme, nego bilo šta, mora da ih razvija.

Onlajn škola „Sava“ nastala je tokom pandemije koronsvirusa kao program osnovne škole „Zvezdobrojci“ u okviru koje se održava dopunski nastavni program srpskog jezika, kulture i tradicije, namenjen najmlađim govornicima srpskog jezika u dijaspori.

Koliko je važno da deca upoznaju savremene književnike?

– Gotovo je neophodno da deca  upoznaju pisca ili pesnika koga čitaju. U dosadašnjoj praksi đaci su se upoznavali sa piscima preko čitanke i kroz predavanja nastavnika i učitelja, a danas eto imaju mogućnost da se preko interneta uključe sa nama u razgovor.

Kako to utiče na njih?

– To je nastavak vaspitanja i obrazovanja koje se daje ličnim primerom, a pre svega počinje u porodici. Deca imitiraju roditelje, kada porastu oponašaju učitelje i nastavnike, između ostalog na neki način pokušavaju da oponašaju i svoje pesnike. Zamišljam šta bih dao da sam mogao pre sedamdeset godina da upoznam Desanku Maksimović. U mom selu Ljubišu… Kakav bi to tek utisak ostavilo na mene.

Ko je tada najviše uticao na Vas?

– Naša učiteljica Milica. Ona je u Ljubiš došla iz Beograda, da bi učila decu u seoskoj školi. Ona nam je tada dramatizovala jednu poemu  Branka Ćopića, pa smo od toga napravili priredbu. Oduševljeni time počeli smo da sastavljamo rime. Nekad bi se u toj igri rečima provukao i po koji bezobrazluk i ona bi to primetila. Međutim, nije nas kažnjavala niti nam branila, objasnila nam je šta jeste, a šta nije književni jezik. Sami smo shvatali da bezobrazne reči nikada nismo čuli kod Branka Ćopića i da moramo pronaći neke druge. Nije nas sputavala, podsticala nas je. Tako sam se i ja zaludeo pisanjem.

Kako danas prepoznati i pomoći detetu koje je zainteresovano za književnost?

– Brzo se to prepozna. To su deca koja se bar malo odvoje od stereotipa i počnu da opisuju neki drugi svet, da izmišljaju. To znači da su ta deca već prekoračila u neku maštovitu zemlju poput Alise, u zemlju čuda. To treba razumeti i podsticati. Moje kolege i ja preko leta okupljamo decu koja su nadarena za pisanje. Okupljamo mlade i talentovane ljude koji su osvojili nagrade na raznim literarnim takmičenjima i dovodimo ih u Ljubiš, na Zlatibor. Tamo se već dve godine u okviru fondacije „Ršum“ održava i moja akademija „Saradnici sunca“. Mi se tamo družimo, učimo i na jedan, rekao bih, antički način, kroz duge šetnje i razgovore usavršavamo njihov literarni izražaj.  

Fondaciju  „Ršum“ osnovali su 23. januara 2019. sinovi Ljubivoja Ršumovića, Branko i Vuk Ršumović. Fondacija ima za cilj da pomaže deci i mladima da razvijaju svoje talente i kreativne sposobnosti kroz rad i saradnju sa afirmisanim pesnicima i piscima.

Kako se pesnik danas treba obraćati detetu?

– Znao je Duško Radović da kaže kako su pisci koji pišu samo za decu, neka vrsta ograničenih, invalidskih pisaca i to je tačno. Dete ne treba ograničavati, treba ga uputiti na izvor znanja. Uvek se trudim da ih pesmom i stihovima podstaknem da razmišljaju i da potraže odgovore. To bi trebalo i učitelji da rade. Ono što nabiflaju to brzo i zaborave, a ono znanje do koga dođu i sa minimumom truda ostaje zauvek. Ne moraju deca odmah sve da razumeju, trudim se da im kroz pesmu kažem po neku mudrost koju sam ja čuo od svojih roditelja, da im kažem neki spasonosan savet koji može da im posluži u životu. Jer: „…dete treba da posmatraš, al mu nemoj na put stati; Što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati.“

Razgovarala: Milica Šojić

Fotografija: Ljubivoje Ršumović

Exit mobile version