Youth NOW

Žudeći da čujemo tuđe izvini, zaboravili smo da kažemo svoje

Svi mi želimo i čekamo da neko „krene prvi“ i iskupi se za učinjeno, iz prostog razloga što nam je lakše da svalimo krivicu na nekoga, pre nego da sami preuzmemo odgovornost za stvari koje nam se događaju. Iz ovog stava proističu mnogi izazovi, bilo u odnosima sa prijateljima, partnerima iliu poslovnim odnosima. Prilikom nekog sukoba ili svađe, ljudi se osećaju napadnuto i reaguju svojim egom. Napadom odgovaraju na napad, a kada se strasti takoreći smire, smire se i emocije, i svako uvidi da je ona druga strana ipak u pravu što se tiče nečega. Ali sada dolazimo do glavne stvari, treba to i priznati. Ali ipak ne, neka on/ ona prva prizna, ionako su prvi počeli. Zašto bi mi rekli „Oprosti“ i time pokazali da je neko drugi bio u pravu?

Zastupajući ovakvo mišljenje, ljudi se udaljavaju jedni od drugih, misleći da je njima neko nešto dužan, pritom mislim na upućenu reč „izvini“ koju svi rado čujemo, a retko upućujemo. Prvo, treba krenuti od toga da svako od nas radi najbolje što zna i ume, samo što je nama ljudima teško da poverujemo da iza svakog ponašanja stoji dobra namera. Drugo, reči ne mogu uvek iskazati emocije. Zato nas oči odaju. Ne moramo čak ni da kažemo nešto, ali u njima se vide prave emocije i istina. Ovo me upravo asocira na par, koji sedi jedan pored drugog i ćuti, dok povremeno dobacuju poneki pogled. Ovaj primer može dobro da vam dočara poentu onoga što želim da vam prenesem (ukoliko ste vizuelni tip kao ja i zamišljate slikovito, još bolje).

Zatim, treba malo promeniti doživljaj samog čina izvinjenja. Ako na to gledate kao na slabost ili nešto što vam je ispod ponosa, naravno da nećete „krenuti prvi“ i priznati da možda vaše ponašanje nije bilo u redu. Ali ako biste samo malo promenili svoju perspektivu i na to gledali kao na priznanje osobi preko puta vas, da ste shvatili nešto novo i izvukli pouku za sledeći put, onda bi to za vas bio rast, ekspanzija. A i verujem da biste uz to dobili i neki zagrljaj, najmanje, a možda i iznenadite nekoga hrabrošću, pored samog sebe.

Živimo u raznolikom svetu, naročito po pitanju ličnosti. To nije nešto čemu se treba opirati, već to treba prihvatiti. Isto tako mislim da treba preokrenuti u svoju korist – rasprave, svađe, sve osim tuča naravno. Sve je to deo nas, našeg razvoja i naše „obuke“ za budućnost. Tokom svih tih naših procesa u životu moramo malo više imati razumevanja, a malo manje osude koje upućujemo drugima. Ne kažu bez razloga: „Lepa reč i gvozdena vrata otvara“! Možda je ta reč upravo – oprosti.

 

Nevena Savković
Izvor fotografija:
pixabay.com

Exit mobile version