Intervju sa Milicom Nikolić | Još sam sitna riba u mutnoj vodi

, RAZNO

1# Pred svoje nastupe u Beogradu govorila si da imaš jako veliku tremu, međutim, to se uopšte nije primećivalo. Kakav je osećaj stajati pred ljudima i pričati komotno o svom životu, bez tabua?

 Ne bi trebalo da trema postoji bilo kada, ali normalno je što se pozitivne treme tiče i ona je prisutna sve dok ne izađem na scenu. Posle je za mene tu samo publika i svaka moja reč je izgovorena samo za njih. Tu postoji samo interakcija. Kao i u svakom drugom poslu, najbitniji je taj feedback. Pa makar on bio negativan, što nikada do sad nisam doživela, jer bez toga nastupa nije ni bilo.

2# Sebe si predstavila kao glumicu, pisca i od skoro kao stand up komičara. Koja od ovih uloga ti je najdraža? I da li planiraš da pridodaš” sebi još neko zanimanje u budućnosti?

 Ja sam glumica koja piše i odlična je u komediji, samo toliko. Džaba… Želela sam ja da budem pevačica, ali taj talenat me je zaobišao u širokom luku.

3# Šta mislis o položaju mladih neafirmisanih umetnika u Srbiji? Koliko je tvoj put bio težak na samom početku?

 Uh… nemaju oni položaj. Kako da imaju kad im se ne pruži prilika? Jako sam besna na osobe koje mogu, a ne žele da pomognu. Uvek mora od nečega da se krene, a tu je najpotrebnija podrška.

4# U svojim izjavama se ograđuješ od kritike da tvoje delo nije književno, već samo jedan način da se predstaviš publici. Međutim, ja sam mogla da čujem pohvale i od profesora književnosti i drugih školovanih ljudi kako hvale tvoj poslednji roman. Misliš li da to možda izgleda kao degradacija samog tvog rada? Ili u startu želiš da se ogradiš i da staviš do znanja da, uprkos uspehu, znaš još uvek “gde ti je mesto”?

 Pa… Da bi delo bilo književno, moraš biti književnik. A ja svakako još uvek nisam. Iako sam studirala književnost, nisam je završila. Ja sam od onih koji veruju da fakultet nije merilo znanja, ali nije svaka knjiga književno delo. I ne može svako ko napiše knjigu biti književnik. Danas se sve radi za novac, nažalost. Svako ko ima para, može imati i roman, zbirku, knjigu pripovedaka. Pitanje je da li će to opstati?

Tačno je da hvale obe moje knjige, posebno Komu. Tačno je da kritike stižu od školovanih ljudi, književnika, profesora, psihologa i ja sam ponosna na to. Ali da… Još uvek znam da sam ja sitna riba u toj mutnoj vodi. Književno delo treba da bude štampano u hiljade i hiljade primeraka, da dobija nagrade, moje još uvek nije.

5# Da li planiraš ekranizovanje neke od dveju knjiga koje si napisala?

 U toku je priprema scenarija po prvoj knjizi. Samo to smem da kažem.

6# Pohađala si školu glume “Lekart” kod Branislava Lečića. Kako je izgledao rad sa Branislavom Lečićem?

Pored toga što je Leka dobar glumac, on je i odličan pedagog i predavač. Njegova škola pruža priliku da kroz rad naučiš. Nisu to klasična predavanja. Omogućio nam je rad i sa mnogim drugim umetnicima, poput Nikole Pejakovića od koga smo učili scenario i kreativno pisanje, a i Milana Gromilića uz koga smo naučili da plešemo.

7# Gospodina Ljubišu Dinčića predstavljate kao vašeg mentora. Da li možete nešto više da nam kažete o njemu?

Ljubiša Dinčić je mene profesionalno uveo u svet glume kada mi je dao tekst svoje monodrame i postavio je na scenu. On je dramski pisac i književnik.

Sa njegovom predstavom obišli smo veći deo Srbije i ljudi su me zavoleli kao Dostanu, narodnu poslanicu. Evo sada baš spremamo novu predstavu Preljubnici – to je duodrama koju ću igrati sa kolegom Filipom Radivojevićem. Isto komedija i naravno isto Dinčićevo autorsko delo.

Dinčić je i moj “pozorišni deda”.

8# Šta biste poručili mladim umetnicima u Srbiji?

Svi mi imamo “plavu zvezdu” i niko od nas ne zna put do nje. Potrudite se da ga pronađete, nije strašno ako malo lutate.

 

Sunčica Karanović