Zamislite porodicu u kojoj živi dvanaestoro dece bez staratelja jer im roditelji i staratelji žive daleko u Moskvi, Briselu i Vašingtonu. Jedno od dece reši da postane vrhunski fudbaler kako bi izvukao ostalih devetoro iz bede, ali oni budu ljubomorni na njegov uspeh i polome mu noge kako bi ostao bednik kao i oni.
Nakon toga drugo dete reši da postane vrhunski košarkaš, ali krišom da niko od braće i sestara ne sazna. Međutim, mala sredina, pa braća i sestre saznaju i polome mu ruke za svaki slučaj kako se ne bi mogao istaći i uzdignuti iznad bede u kojoj svi žive. I kada god bi neko od dvanaestoro dece rešilo da se izvuče iz bede na bilo koji način, ostali bi ga povukli nazad i tako su svi ostajali krajnji bednici koji zavise od tuđe pomoći.
E upravo je to situacija sa ljudima i državama na Balkanu. Mi toliko mrzimo uspehe svojih komšija da smo u stanju da napravimo štetu koja će više biti na naš račun nego da račun komšije, ali ako ćemo ga time zaustaviti u nameri da napreduje, smatraćemo da je investicija bila uspešna. Nema veće patetike i gorčih suza nego kad stigne vest da je u komšiluku načinjen bilo kakav napredak. Ako je u Osijeku asfaltiran jedan kilometar ulice, Srbija će za uzvrat proglasiti dan žalosti zbog tog kapitalnog projekta u susedstvu, a isto bi se desilo i u obrnutom slučaju.
Zašto se na Balkanu uspeh ne prašta? Mi smo tradicionalne zajednice, a tradicija na Balkanu je biti jadan i siromašan i kao takav zavisiti od tuđe pomoći i milostinje. Još ako se tu nađu neki gospodari kojima će se naše državice prikloniti i biti njihove verne, ponizne i siromašne sluge, balkanski san je ostvaren u svojoj punoj verziji. Pošto se od sluge ne očekuje da bude uspešan u bilo čemu, naši gospodari nas u potpunosti podržavaju u našim namerama da budemo najcrnja i najsiromašnija tačka u Evropi, s tim da ne moraju sami da nas sputavaju u napretku jer mi ćemo to uraditi bolje od njih.
Da komšiji crkne krava, pa da nam svima bude prazna štala je među Balkancima toliko ukorenjena želja da se može sagledavati kako u međuporodičnim i komšijskim odnosima, tako i na našem malom balkanskom međunarodnom planu. Zašto bi Hrvatska normalno postala članica EU, kad Slovenija ima aduta da to spreči, a opet zašto Hrvatska da bude jedina sputana na putu napretka kad su tu BiH i Srbija da ih u tome ometa. Oni nas sekirom, mi njih maljem; oni nas viljuškom, mi njih nožem. Samo da ne ostanemo dužni komšiji i da komšija slučajno ne bude bolji od nas. I tako do u beskraj.
Stvar je zdravog razuma da se taj začarani krug pohlepe i zavisti prekine. Ne možemo napredovati kao države i kao ljudi ukoliko ćemo večito mrzeti tuđi uspeh. Neko mora da ispliva na površinu kako bi povukao i ostale za sobom. Kao što je jedan Živojin Mišić isplivao iz mnogobrojne siromašne porodice u Struganiku i za sobom povukao celu familiju koja i danas uživa veliki ugled u Mionici i u valjevskom kraju, tako je potrebno da svaka od balkanskih država ispliva u nečemu kako bismo svi izašli iz bede i letargije. Ja se opredeljujem da navijam za svoje susede i radujem se njihovom uspehu jer je njihov uspeh na neki način i naš jer su naše države i narodi toliko mali da ih u svetu niko ne razlikuje, a čak ni mi nismo ponekad sigurni u čemu je razlika između nas. Govorimo približno istim jezikom, imamo iste vrednosti i iste korene.
I nisam zaboravio ni Jasenovac, ni Bratunac, ni Oluju ni sve rane iz prošlosti, ali zlo se ne može pobediti zlom već samo dobrom. Krvoprolićma i mržnji mora se stati na gušu. Neko mora da obavi taj istinski posao pomirenja među balkanskim narodima kako ne bismo večno živeli u strahu, neizvesnosti i nemaštini čekajući da nam gospodari udele neku milostinju i sviraju početak nekog novog rata.
Zato ja navijam za Hrvatsku na Svetskom prventsvu u fudbalu (naravno, nakon što smo mi ispali).
Aleksandar Đukić
Izvor fotografije: sports.yahoo.com
