U hodu sa magijom

Tog petka, prvog u februaru, našli smo se u Kolarčevoj zadužbini. Bar se tako činilo. Kako smo zauzeli svoja mesta, obuzelo nas je nestrpljenje koje je moralo biti izazvano saznanjem da će se te večeri udružiti note predivnih bajkovitih dela. Znali smo da će nas one odvesti na ona mesta u našoj mašti na kojima postoji samo magija, nekoliko koraka i beskrajni let.

Od prvih tonova Čarobnjakovog učenika Pola Dike, naši su pogledi odlutali negde daleko. Postali smo deo priče u kojoj postoje čarobnjaci. Postali smo deo sopstvenog detinjstva, pomalo i sami čarobnjaci. Negde su se u nama otvorila vrata stare kuće u kojoj smo se skrivali ispod velikog drvenog stola. Tamo smo gradili čitave kule u vazduhu, crtali plan za bekstvo po podu, skrivali se. Bili smo deo onog sveta u kojem ne postoji nemoguće, već se ono, kao jedino moguće, ukraja u svet pod trepavicama mnogo šire i mnogo jače od samog vazduha. Gledali smo sami sebe uigrani skokovitim uzletima magije. I bili smo pomalo magija koja je disala u vazduhu, među nama.

Tada je ušetao Betoven. Više nego magija, uzdigao je sve notne zapise do momenta ćutanja i nedisanja. On sam jeste magija. Od klavirske dirke do klavirske dirke, koraci su mileli nečujno. Vodili su nas kroz ruke nežnih i snažnih gudala na krilima Duha. Vodili do mesta za koja smo mislili da ne postoje, i da nikada nisu ni postojala. Do jedne prazne sobe koja nema zidove. Do zida koji nema prozore. Do prozora koji gleda samo na jedno nepregledno plavetnilo u nama. Do neba kojem su ostale jedino zvezdane kiše. Ništa dalje od beskraja, jer toliko je Betoven uvek spreman da ide.

 

 

Na izlazu ga je dočekao Hari Poter. Obučen u tonove Džona Vilijamsa izgledao je baš onako kako su ga naši oči pamtile. Nije nas poveo, on nas je nosio. Tamo, u vazduhu, osećali smo tragove magičnog praha na ramenima, sećali smo se prvih ushićenja, nekih, pravih dečjih radosti i istinskih strahova, neizdržive radoznalosti i usplahirenog iščekivanja. Sve su to skrivali mračni hodnici bajkovitih priča kojima smo toliko verovali. Onoliko koliko nam je ostalo da i sada lutajući kao Holanđanin lutalica, uplovimo u bure života koje nas obasipaju hladnim silovitim vetrovima. Toliko da, kao legenda, verujemo u legendu i pobedimo sve te oluje. Toliko da, kao magija, budemo, bar na kratko, ili pak mnogo duže, i sami magija.

Ovog petka, drugog februara, u Kolarčevoj zadužbini izveden je koncert Beogradske filharmonije u okviru ciklusa Pet elemenata. Činile su ga kompozicije Čarobnjakov učenik Pola Dike, Klavirski trio u De-duru Ludviga van Betovena, Hari Poter i kamen mudrosti, svita Džona Vilijamsa i Holanđanin lutalica, uvertira Riharda Vagnera.

Do sledeće magije,

Ivana Pantelić

Izvori fotografija: Marko Đoković

Ostavite odgovor