Trenutak razumevanja

Kada dođeš u mali grad, svi te prate pogledima. Kada nakon tri dana držiš njihovog poznanika za ruku, onda je sve značajnije. Procenjuju te otvoreno, sa radoznalim smeškom. Njega pozdravljaju svečanije, kao da bi sve dali da odmah saznaju celu priču. Kradu svaki sekund, ali odlaze pred granicom nepristojnosti.

Dok svi vape za informacijama, nisam sigurna da ih ja imam dovoljno. Koju priču oni traže? Imamo li nas dvoje priču? Želimo li nas dvoje da imamo priču? Gledam ga kako ponosno i opušteno šeta gradom bez ijedne brige na licu. Gledam ga kako se ponaša kao da smo godinama zajedno. Kao da je ovo samo jedna od naših bezbrojnih šetnji. A ja bih htela da kradem momente. Htela bih da kradem sve njegove poglede za dane koji prebrzo dolaze. Htela bih da ga ukradem od ovog grada koji mi je kao utopija slobode. I od istog tog grada koji me guši svojim kratkim ulicama. Gledam ga kako poziva svog druga da sedne sa nama na piće. Pitam se da li mu je svejedno što sam tu ili se zavarava da ću ostati zauvek. Obe mogućnosti me izluđuju, jer mi ne dozvoljava da iskoristim trenutak koji imamo.

,,Tu sam još dva dana, pa ga ionako više neću videti. Ne treba da se nerviram,” razgovaram sama sa sobom, dok posmatram sat kako prolazi.

Odlazimo nazad u vikendicu kod mojih drugarica. Svaka promena je bolja od prepunog grada i premalo razmenjenih reči. Treba mi prostora da izbacim iz sebe ovaj gubitak sadašnjosti. Ubrzo dolazi za mnom u sobu i sav nemir isparava pred njegovim očima.

,,Ne želim da ideš.”

Znači to je ‒ pretvarao si se da sam deo ovog grada da ne bih otišla. Možda jedan deo mene želi da ostane, ali oboje znamo da ne pripadam ovde. Bujica misli mi ne da da kažem sve što želim. Oseća to i počinje da me ljudi. Svaki njegov dodir briše po jednu misao i po jedan kilometar razlike. Možda je to naše polje razumevanja. Možda su poljupci jedine želje koje nam se poklapaju. Možda moj um ne može da te shvati, ali moje telo reaguje na svaki tvoj dah. Najduži poljubac u mom životu. Najveća rešenost da nisam spremna da se predam. I njegov pogled koji odjednom sve razume tako harmoično da počinjem u njemu da vidim neku novu osobu.

On je spreman da se preda rečima. Pali Davidov Gold i priča mi sve. Ili bar ono što se nada da ću razumeti. Priča mi priču dečaka koji je bio okružen stvarima koje sam ja viđala samo u filmovima ili na vestima. Um bi inače pobegao glavom bez obzira. Duša ovog puta nalazi razumevanje i ostaje. Ostaje da grli, da gleda u pun Mesec i da se nada da će naredna dva dana biti najduža u istoriji vremena.

(Kraj trećeg dela.)

 

Dajana Mitrović

Prvi deo

Drugi deo

Ostavite odgovor