Ninin kutak: Priča o psu Amigu

Majka mi je bila čistokrvni crni labrador. Mogli ste je primetiti i na 100 metara. Dlaka joj se presijavala na svetlosti. Imala je i izuzetno očuvane zube. Sve je začudilo kad je završila sa mešancem kome je glavna zanimacija bila da trči za Romima i da ih prepada.

No, kad je upoznao moju majku, načisto se promenio. Počeo je da vodi računa o sebi, pa je privukao i ljudsku pažnju, te je bio i udomljen. Njih dvoje, Nira i Žućko, iskradali su se noćima i vrlo je verovatno da sam neke od tih noći ja nastao.

To je bio skandal u visokom društvu, pa su njih dvoje završili svoju romansu. Ipak, 5 uspomena te ljubavi je kročilo u ovaj svet. Jedan od njih sam i ja. Neko vreme sam bio bezimen, nisu znali sta bi sa mnom. Jedini sam više ličio na oca, nego na majku, pa sam bio manje privlačan ljudskim stvorenjima. Tačnije nisam bio brendiran pas. U međuvremenu, majku su udali za visoko kotiranu pudlu u društvu. Bendžamin, koje smešno ime. Ja sam napunio pola godine i baš kad su hteli da me puste da se sam snalazim, došao je moler Sima i primetio me. Odmah mi se svideo, pa sam se umiljavao. Bolje Sima, nego šinter Mita.
Tako me je Sima uzeo i tada smo postali najbolji drugovi.

On bi obavljao svoj posao, ja bih mu pomagao koliko je to bilo u mojoj moći. Znao sam nekad šape da uprljam farbom, ali Sima se nije ljutio. Bio je to dobar čova, isto nije bio brendiran kao i ja, pa smo se dobro razumeli.

Znao je uvek da mi kaže: „Džeki, dok god ima za mene, biće i za tebe“.
Tako i beše, ali onda dođe gospa Janja. Dignutog nosa bi prolazila pored mene, nije bila to žena za njega, ali izgleda da je načinio neku grešku, pa je morao da je oženi. Gazda Sima se menjao, bio je namrgođen, nervozan, nije se igrao sa mnom, nije me ni gledao. Jednom me je samo spakovao u svoj kamionet i odvezao daleko. Izašao sam iz auta misleći da ćemo da se igramo na toj prostranoj livadi, ali auto je onda krenuo punom brzinom dalje. Trčao sam za njim misleći da je popustila kočnica i da gazda ne može da zaustavi kola, i trčao, i u jednom trenutku sam se umorio. Mnogo sam se umorio. Nikad neću sebi oprostiti ako se Simi nešto desilo zbog moje loše kondicije.

Shvatio sam da se gazda ne vraća po mene i znao sam da mu se nešto desilo i to mojom krivicom. Ne znam da li sam od gladi ili od griže savesti smršao. Postao sam neprepoznatljiv. Lutao sam gradom već par meseci. Bleki me je naučio gde da nađem nešto hrane i kako da se čuvam šintera Mite.
Došla je i zima. Uf, nikad mi nije bilo ovako hladno. Brkovi su znali da mi se slede, nos mi se osušio, slabašno sam se osećao. Sve vreme sam provodio na nekom ograđenom mestu gde su ljudi stalno čekali ona velika kola u koja staje neprebrojivo mnogo ljudi.

Ljudi bi me pogledali ispod oka, sa visine bacili nešto hrane i ja sam im bio zahvalan. Nadao sam se da će se Sima samo pojaviti i odvesti me kući. Kako su dani prolazili sve više me hvatala hladnoća, više sam spavao, zima je bila sve jača.

Svaki dan bi mi prilazila neka devojčica sa većom verzijom sebe i mazila me. To mi je davalo neku energiju da ostanem živ. Jedva sam čekao 15 do 2 da ona dođe, da me pogleda onim svojim okicama i pomazi. Mozda će me ona odvesti kući. Molim te, vodi me kući. Molim te, ne mogu više ovde. Mnogo mi je hladno. Mokar sam. Mnogo sam gladan. Treba mi ljubav.

Oh, tako je hladno. Koliko je sati? Ne, ne smem sad da zaspim, ne. Ona će doći, ja moram da je vidim.

Čujem krike moje devojčice, osećam i kapljice na svojoj zaleđenoj dlaci, tople su. Zašto ništa ne vidim? Gde sam?

Oh, kako sad samo lebdim. Nisam znao da mi psi možemo da letimo po nebu. Mmmm, kako nešto miriše na dobar batak.

Ovog puta, uz enorman trud, uspeo sam da otvorim oči. Video sam malu drugaricu pokraj sebe.
Bio sam u kući nekoj, ispod mene se nalazilo nešto baš mekano, divno. Vatra je grejala snažnije nego kod Sime.

Zagrlil su me male ruke, ali snažno kao da su velike.

Dobio sam i onaj batak koji sam namirisao.
Ona se zove Ana. Kaže da me voli najviše na svetu i priča mi sve svoje tajne. Razume se da ja ćutim o tome. Najbolji smo prijatelji. Često šetamo i nikad joj nije mrsko da se igra sa mnom.
Znam da sam siguran za čitav svoj život. Ana me neće ostaviti.

Sad se zovem Amigo i to mi se više sviđa. Personalnije mi je, ako me razumete. Postao sam i prefinjeniji. Naučio sam njuškom da param oblake.

Ma, šta da vam kažem, pravi sam.

Nina Dekić

Izvor fotografije: www.weheartit.com

Ostavite odgovor