Ninin kutak: Leptirov let

Nedelja je. Stavljam veš u mašinu za pranje istog. Pa, šta, kao da sveci znaju da se nedeljom ne sme raditi. Šta ako je kod njih petak, ili ponedeljak, ili šestak? Ja perem veš nedeljom!

Mašina počinje da okreće svoje kolo, a meni počinje okretanje želuca.

Sinoć sam bila u ,,životu”.

Nisam čak mnogo ni popila.

Tri piva.

To vam govori koliko sam istrenirana.

Sedim na stolici u kuhinji, savijena kao pereca. Na stolu ispred mene je telefon, zarobio me čekanjem.

Pre 2 nedelje sam upoznala momka i on je upoznao mene. Ljubili smo se. Onaj ko me zna, zna da to radim često, jer mi često deluje da su poljupci za jedno veče iskreniji od onih za više godina. Mislim da se ljubav troši vremenom, sve dok se ne ishaba, pa moraš da uzmeš novu. Samo što se moje prebrzo potroše.

No, upoznala sam tog dečka. Osim poljubaca, razmenili smo i stotinak rečenica.

Da, i ovo morate znati o meni – onaj ko je jednonoćni princ, ostaje to, nema produžetaka.

Međutim, ovaj dečko mi se dopao, pa reko’ možda je vreme da moje pravilo dobije izuzetak.

Ipak je pravilo ostalo pravilo, i to ne mojom voljom.

Setite se da su prošle dve nedelje i njegovo “čujemo se” je potvrdilo da se u 99% slučajeva nikada više nećete čuti.

Želudac je opet počeo da mi izvodi kolutove potvrđujući da je odličan gimnastičar.

E da, počela sam da vam pričam da sam i sinoć izašla. Nisam našla princa za jednu noć, ali sam našla princa za 10 reči. Kaže javiće se za tri dana, pravilo tekstualne konverzacije. Izgleda da je problem u meni.

Telefon je zavibrirao i moje srce je poskočilo, zajedno sa želucem koji je sad vežbao skok na odskočnoj dasci.

“Halo. Šta se radi?”, reče on.

“Pf, to si ti. Evo sedim.”

“I, kako je sedeti?”

“Ma, sjajno! Posebno kad ono što si pojeo ne miruje.”

“Znaš, javio sam se onoj, izaći ćemo u četvrtak.”

“Super! Hoće i ona biti za jedan dan ili će ipak imati duži život od leptira?”

“Znaš kako, lepo je biti sa leptirima. Njihova posebnost je u kratkotrajnosti.”

“Ne bih želela da budem tako posebna.”

“Sad lažeš! Tvoj život je takva posebnost. Sve se svodi na jedan dan, noć, reč, dim. Ti si trkač na kratke staze.”

“Ne, ja sam samo leptirov let. Šarenolik, nepredvidiv. Znaš, neću da lažem, želim da budem posebna. Mislim da svi mi to želimo, ali nemamo hrabrosti javno da priznamo. Zato je većina devojaka sujetna. Trune iznutra pokušavajući da bude bolja od drugih. Bljak.”

Tišina.

“Da, želim da budem posebna. Valjda zato i imam prinčeve za jednu noć. Obojim tu noć u svoje boje i poklonim je njima. Samo nisam znala da će mi to dosaditi. Ili da će mi se neki od njih stvarno dopasti i zarobiti me u kuću da čekam poruke koje nikada neće doći. Znaš da ja ne volim da čekam. I osećam se loše. Razmišljam mnogo. Dođe mi i da zapalim, a ne pušim. Šta uopšte ima posebno u tome? Nerviraju me i priče o ljubavima, patnji. Nervozna sam…”

“Znaš šta, idemo ti i ja večeras u provod. Pusti telefon i poruke i tamo neke koji se nazivaju muškarcima. Idemo ti i ja da bojimo noć u naše boje. Možda nam se posreći, pa nam se boje poklope sa tuđim. Šta kažeš?”

“U 22 kod Romanse.”

Prekinuli smo razgovor. Mašina je prekinula sa radom. Tišina je počela da osvaja tople prostorije moga stana. Telefon je zavibrirao.

Poruka.

Poruka koja nikada ne stiže je stigla.

Sačekaću tri dana da odgovorim, pravilo tekstualne konverzacije.

 

Nina Dekić

Izvor fotografije: www.we<3it.com

Ostavite odgovor