Ninin kutak: Htela je da ljubi umetnika

Sneg je noćas počeo da pada. Toliko je bilo hladno da su se zvezde sakrile ispod svetlog nebeskog ćebeta i, bušeći ga svojim iskrama, stvarale pahulje. Pahulje su usporavale otkucaje srca cele planete. One su se dogovarale gde će koja spustiti svoje umorno telo i počinuti dok se ne pretvori u led ili vodu. To je životni tok svake pahulje. Poneke žive kraće i od leptira.

Krvotok se ledio i usporavao korake mnogih mukom zadešenih bića.

Pahulje su bahato padale na ramena zabrinutih ljudi i otežavale ih. Deca su im se radovala, kao i ja. Sa svakom snežnom mrvicom moj svet je bio lakši. Toplota mog postojanja je izlazila kroz usta i stvarala beli trag, kao onaj od mlaznjaka. Bila sam sama na ulici. Bila sam sama u životu. Bila sam – sama. Htela sam da ljubim umetnika…

Dok sam hodala tako sama ulicom u povratku kući vraćajuć se od njega. Damjan se zove i upoznali smo se nekad, ne znam ni kad, ni kako. Samo smo se upoznali. Odmah mi se dopao njegov lomljivi duh, njegovo izranjavano biće, htela sam da mu pokažem da može da zaceli, da sve zaceli, takav je život. Volela sam te nedostupne momke, te koji su se plašili života. Volela sam ih jer sam se i ja plašila, plašila ljubavi. Kad voliš nešto što ne može da se voli bude ti lakše. Navikla si na takav život, stalno pokušavaš da dobiješ ono što ne možeš, stalno grliš maglu, a ljubiš rosu u podne. Ljubav ne postoji, a nedokučivost nečijih osećanja ti to i potvrđuje.

On slika. Čim smo se upoznali odveo me je u njegov mali atelje. Pokazao mi je ono što je najvrednije za njega – život na platnu. Toliko je strasti bilo u njegovom hodu, pokretima ruku, u njegovim očima, kada bi pričao o svojoj umetnosti. Toliko ju je voleo. Meni je bilo lepo da slušam o tome. Volela sam strast. Volela sam kad neko toliko ushićeno priča, to mi je ukazivalo na čistotu duše. Volela sam da budim usnule snove ljudi, da ih milujem i podstičem da mi pričaju, jer volim da slušam. Volela sam reči, dela sam se plašila.

On je činio čuda. Bio je čudo. I dalje je čudo. Čudo teškog karaktera. Nekad je bio kao šećerna vuna, a nekad kao okovi zatvorskog osuđenika. Nije znao da voli, makar ne onako kako sam ja žudela. Popunjavala sam oboma teške noći. Ljubila sam mu kožu koje su druge oštetile. Milovala sam i grlila krike njegovih košmara. Htela sam da budem tu, da mu pokažem da ne odlaze svi kada je teško. On je hteo da me ubije i izlije na svoje platno, jedino tako je znao da voli, jedino tako je znao da pokaže svoje emocije. Sve drugo je za njega bilo bolno, nemoguće i nepotrebno.

Pravili smo palačinke sa čvarcima i čokoladom od brusnice. Išli u kafane. Oblačili se kao da smo iz vremeplova izašli. Spavali na klupici u parku. Igrali šah naopačke. Posmatrali travu kako raste. Išli buri u susret, prsili joj se i smejali. Bojili naša tela dodirima, kitili vratove uzdasima. Plesali pijani dok se ne bismo poput crnila u našem organizmu prosuli po tepihu njegove sobe. Igrali smo se života. Bili smo u vezi bez veze.

„Znaš, ja ne mogu više.“, rekao mi je.

Nasmejala sam se. Zar se nešto i moglo.

„Ovo, ti, ja. Ne mogu.“, nastavio je on.

Ja sam ćutala.

„Razumi me.Trebalo bi da me razumeš. Poznaješ me. Ja ne mogu. Ne mogu veze. Ne mogu nas. Ne mogu ovo“, ubeđivao me je.

Gledala sam ga. Pulsirao je strah u meni. Pulsirao je kao nikad do sad. Grčio mi je utrobu. Lice mi se skamenilo.

„Bilo je lepo, ali to je sve. Nema poentu“, ispušio je svoju cigaretu i pogledao me ispod oka. Nasmejao se. Ja nisam mogla. Posmatrala sam ga. Znala sam da iznutra nije toliko miran, da njegovo srce pumpa krv neuobičajenom brzinom.

„Zašto ćutiš, pa reči su uvek bile tvoje oružje, njima si me osvojila“, opet se dečački kezio. Prišao mi je, ali sam se ja odmakla. Sad je strah kolo vodio.

„Nije trebalo ovako daleko da odemo. Trebalo je da se završi na onoj jednoj noći. Sve preko toga je bilo previše. Bespotrebno. Razumeš i ti to, pametna si“.

Nisam razumela.

„Kaži nešto. Zar smo sad neprijatelji?“, pitao se, iako je znao. Znao je da nikad nećemo to biti.

Nasmejala sam se. Prišla sam mu, pomilovala po licu, primakla uhu i šapnula: „Htela sam da ljubim umetnika“, ostavila trag karmina na njegovom obrazu i otišla.

Bila sam sama na ulici.

Bila sam sama u životu.

 

Bila sam – sama.

 

Nina Dekić

Ostavite odgovor