Kada odem, biće to zato što želim.
Čudno je pomisliti na kraj. Sećam se kako je bilo ranije. Kasno, veoma kasno, kada svi zatvore oči, misli bi mi poludele. Osetila bih mrak na svojoj koži kako me hrapavo miluje. Krevet bi se otvarao poda mnom u bezdan zagušljivog straha. Panično bih palila svetlo, puštala bilo kakvu buku od muzike samo da um postane svestan živa sam. Zapravo, nisam bila. Životarila sam. Oslobodila sam se tek kada sam udahnula veru i utkala je u svaku svoju ćeliju. Poverovala sam sebi, a ne serviranom životu.
Zbog toga me pažljivo slušaj kada ti govorim. Kada odem, biće to zato što želim. Otići ću voljena. Držaće me za ruku, kao i danas. Neću žaliti ni za čim. Do tada ću već sve ostvariti. Biću uspešna na svakom nivou postojanja. Uspeh će teći kroz mene kao prirodna stvar, kao dah. Pre nego što me uporediš sa današnjim pojmom uspeha, gorim od želje da ti opišem svoj budući uspeh.
Jeste li ikada pomirisali svoju kožu kada ispare sve kupke, pre nego što je zatrpate kremama i parfemima? Meni je taj miris najprijatniji. Njemu je taj miris najopojniji. Prirodno je. Dato mi je samo jedno telo u ovom životu. Nema premišljanja, preseljenja i zbog toga nema žaljenja za nemogućim. Ima upijanja. Ima ugađanja. Da, ugađanja samoj sebi. Najviše ima prihvatanja – najlepših predela, umišljenih mana, fenomenalnih izdanja i plavih podočnjaka. Učim posvećeno, predano da slušam ono što mi priča svojim promenama. Prepoznajem šta mu treba, a čime ga trujem.
Jeste li ikada šetali gradom i samo posmatrali put kojim idete? Bez jedne jedine misli. Probajte ponekad. Zanimljivo je. Dodirivati pogledom boje, oblike, ljude, ispucali asfalt – bez upoređivanja sa sličnim stvarima. Bez etikete ,,sviđa mi se” ili ,,ne sviđa mi se”. Slušati istovremeno ptice, dečiji glas i zvuk probijenog auspuha. Bez doživljaja ,,prija mi” ili ,,smeta mi”. Hodati neravnim ulicama i samo osećati svoja stopala. Bez osude onih ,,koji bi trebalo da su odavno zakrpili te rupe”.
Jeste li ikada živeli u sadašnjosti? Najslađa jutarnja kafa se pije na terasi, rano ujutro, možda dok svi još spavaju. Sunce tek polako obasjava sve. Osećaš miris kafe. Osećaš ukus na svom jeziku. Osećaš sebe. To je sve. Ne postoji jučerašnji dan. Ne postoje predstojeće obaveze. Ti i jutro. Nema važnije tišine od muka u sopstvenoj glavi, jer tada živiš pravi ti. Najbolje obavljen posao je onaj koji se radi kao da ništa drugo ne postoji. Razmisli malo bolje i videćeš da zaista ništa drugo ne postoji dok radiš. Ništa drugo ne postoji dok spavaš, dok pričaš sa nekim, dok trčiš, dok piješ vodu, dok voliš. Razmisli malo bolje i videćeš kako te um lako natera da umisliš da odjednom živiš i prošlost i budućnost, dok si, zapravo, samo u sadašnjosti. Očisti je, tu dragocenu sadašnjost, od misli koje te samo sputavaju. Očisti svoje prijateljstvo od kredita u kamatama – ja tebi, ti meni. Očisti sva podrazumevanja. Podrazumevanja su ubice osmeha i slobode. Očisti sebe od jednoličnih prepričavanja događaja u prostoru koji toliko poznaješ da je počeo da te oblikuje. Očisti svoju sadašnju vezu od svih propalih prethodnih i ne pripisuj mu mane onih sa kojima ti nije uspelo. Očisti sebe od zameranja drugima. Isplači se, oprosti i zaboravi. Ne zbog njih. Zbog sebe.
Uspeh je moja sloboda. Oslobodila sam sebe, ali ne od drugih. Oslobodila sam se od sebe. Sada tu tortu mogu da napravim sama i dok su mi puna usta da ne mislim ni na šta drugo, samo na eksploziju ukusa. Sada mogu da mu slikam prstima po koži, i ugasim ceo svet, i živim samo taj zajednički trenutak. Mogu da čujem priču dok mi nastaje u glavi, jer sam počistila svu paučinu nepotrebnih misli. Mogu da osetim mrak na svojoj koži kako me nežno miluje i pomaže mi da zaspim. Krevet se topi poda mnom i baš u tom trenutku znam da sam živa. Nema straha, jer znam da sam taj dan živela svaki trenutak, jer je to sve što imam.
Kada odem, biće to zato što želim. Kada odem, biće to trenutak. Veruj mi, otići ću jer biće to sve što imam.
Dajana Mitrović
