Kad Kolarca nema – miševi kolo vode

Nedavno se u medijima skoro nečujno provukla vest o gašenju zadužbine Ilije M. Kolarca, jedne od najstarijih i najvažnijih nacionalnih, kulturnih institucija koje ova zemlja ima. Vest je bila nezapažena baš kod onih koji su odgovorni za sistemsko i dugoročno urušavanje ovakvih i sličnih institucija, kao i kod većeg dela javnosti, međutim, studenti su izgleda prepoznali značaj ove vesti, te se ubrzo na društvenim mrežama pojavila peticija „Sačuvajmo Kolarac“, sa ciljem da se spreči propadanje još jednog kulturnog središta, u nizu mnogih koje su tokom burnih godina reformi, kako bi to rekao Pekić, pojeli skakavci.

Nezainteresovanost više ne čudi nikoga, jer kultura odavno ne predstavlja gotovo ništa, u zemlji koja polako, ali sigurno zaboravlja i svoje zadužbinare, i dobrotvore, naučnike, književnike, umetnike, pa i svoju istoriju. Stoga valja podsetiti javnost ko je bio Ilija M. Kolarac i koji je značaj njegove zadužbine, za vreme u koje je osnovana, za vreme njenog ogromnog značaja za srpsku kulturu i za današnje vreme.

Kada je trgovac Ilija Milosavljević došao u Beograd 1817. godine, sa ciljem da razvija svoj posao, verovatno nije ni slutio kakav će značaj imati njegovo zalaganje za književnost, nauku i muziku u decenijama koje slede. Zainteresovanost za kulturu ga je odvela u Maticu srpsku, čiji je član, zajedno sa suprugom, postao 1854. godine. Nekoliko godina kasnije je osnovao Književni fond, koji je samo do njegove smrti štampao pedesetak naslova, među kojima su i Grof Monte Kristo Aleksandra Dime, Don Kihot Migela de Servantesa, Sofoklova Antigona, a kasnije je Fond štampao i dela kao što su Istorija srpske književnosti Jovana Skerlića i Ljubav u Toskani Miloša Crnjanskog. Fond je pomagao i dvadesetak književnih i naučnih časopisa, a od svog osnivanja besplatno je štampao udžbenike i poklanjao ih najsiromašnijim učenicima.

Štampana su i dela iz oblasti nauke, kao i prvi prevodi značajnih inostranih knjiga iz oblasti geografije, astronomije i istorije. Ilija Kolarac testamentom iz 1878. ostavlja sav svoj imetak srpskom narodu sa ciljem širenja i poboljšavanja kulturnog sadržaja. Odbor Kolarčevog Fonda doneo je odluku da se otvori Narodni univerzitet, te je na današnjem Studentskom trgu sagrađena zgrada Kolarčeve zadužbine 1932. godine. Univerzitet nije pružao klasično obrazovanje, već se orijentisao na sadržaje koji nisu bili zastupljeni na postojećim univerzitetima, nastojeći da predavanjima nauku i kulturu približi narodu, ali i na predstavljanje različitih inovacija na polju kulture, te su najugledniji istraživači svakodnevno predstavljali svoja, ali i svetska naučna dostignuća. Koliko je ovakvim radom postignuto najbolje govori činjenica da je srpska kultura išla u korak sa svetom i to u skoro svim društvenim oblastima. Delatnost Kolarčeve zadužbine vremenom se proširivala, te danas obuhvata Centar za muziku (koji čitavu godinu organizuje koncerte i predavanja, od kojih su mnogi besplatni), Centar za predavačku delatnost (gde se svake nedelje organizuju nekoliko predavanja iz različitih oblasti nauke i sva su besplatna), Centar za strane jezike i Art bioskop Kolarac, kao i Kolarčevu galeriju i knjižaru „Aleksandar Belić“.

Generacije studenata, profesora, naučnika i građana prošli su kroz hodnike Kolarčeve zadužbine za preko 80 godina njenog postojanja. Mnogima je ova zadužbina bila jedino mesto gde su mogli da se upoznaju sa kulturom i umetnošću potpuno besplatno, i ostala najvažniji kulturni prostor koji ne nudi kvazi kulturu, već jedinu pravu kulturu, dostupnu svakome ko želi da je čuje i doživi. Današnji studenti pamte Kolarac i po njegovom klubu, bespogovorno najjeftinijem u gradu i jedinom kroz čija vrata odzvanjaju zvuci klasične muzike, zvuci mnogobrojnih proba orkestara i pevačkih društava. Ovakav Kolarac će se možda uskoro ugasiti.

Pitanje koje pokreće gašenje Kolarčeve zadužbine više nije pitanje kakva nam je kultura, gde je, niti koja je njena budućnost – pitanje se svelo na osnovno i ključno: „Čija je ova kultura?“. Više nije dovoljno ( da ne govorimo da je netačno) reći da je ova kultura naša, nacionalna, jer ono što je naše svakako čuvamo, a ne odbacujemo ili zaboravljamo. Ako ono što je nekad bilo nacionalna kultura više nije naše, čije je? Čiji je bio Plato, čije je Nolitovo izdavaštvo i o koncu, čiji je Kolarac? Ako ne želimo da sačuvamo i unapređujemo nacionalnu kulturu i tradiciju, onda nam nije potreban ni Kolarac, ni SANU, ni Matica srpska, niti bilo koja kulturna institucija, onda nam ne treba ništa i niko, jer više ne postojimo. Odlučimo li se da zaista ovu kulturu nazovemo našom, onda odlučujemo i o njenoj budućnosti. Onda imamo pravo da se zapitamo zašto Kolarac ne treba gradu Beogradu, državi Srbiji i kakva je razlika u zakonu o brizi o Kolarčevoj zadužbini i u brizi o Kapetan-Mišinom zdanju (zgradi Rektorata), koja je takođe zadužbina Miše Anastasijevića? I kome ide u prilog da se Narodni univerzitet, u kome je veći deo sadržaja besplatan, ugasi, i da „prebogatim“ građanima ne ostane ništa drugo, osim da preživljavaju bez kulture? Gašenjem Kolarca ugasila bi se jedna svetiljka humanizma i nauke, bili bi smo bliži neznanju za jedan mrak, mračniji od bilo koje epohe ljudskog postojanja.

U medijima se provukla ova vest. Nadam se da se neće provući i u svesti građana, akademske zajednice i celokupnog društva, jer bez Kolarca, zaista bi miševi kolo vodili.

 

 

Aleksandra Batinić

Fotografije: Internet

Ostavite odgovor