Jesmo li žureći da kažemo šta imamo, zaboravili da slušamo?

Svi bi počeli sa: „U savremenom svetu koji je sve više užurban i pod stresom, ljudi sve manje komuniciraju, svode svoje reči na minimum…“ bla bla bla. Koliko nam je samo savremeno, takozvano „moderno“ doba postalo izgovor za vlastite greške i olako prepuštanje stvarima onakvim kakvim jesu. Ne želim da verujem da je sve u rukama 21. veka, u rukama vlasti, moći ljudi jednih nad drugima i ludila u krug.

Ko nam je kriv što svako teži da zadovolji što više svoj ego i priča što više o sebi, što više o onome što ima, onome što nema, onome što želi, a onda kada dođe red da ista ta osoba sasluša nekoga, onda to više nije zanimljivo. Zar vam se ne čini da je suština razgovora postala takva da osoba kada priča, priča više sama sa sobom nego sa sagovornikom? Tipični primeri su: ’’Joj znaš šta mi se desilo, čekaj da ti ispričam, čekaj da ti kažem još ovo, pusti me da završim!’’ Drugačije rečeno, sačekaj da ja izbacim iz sebe ono što imam, pa ti posle idi, slobodan si. Ne daj Bože da neko odbije da nas sasluša, to nam više nije prijatelj. Pritom sebi ne postavljamo pitanje da li opterećujemo nekoga, umesto da ga pitamo: „Kako si?“.

U svom sebičluku odbijamo ljude od sebe. Imamo vremena da pričamo o sebi, ali nemamo vremena kada to drugi treba da urade.

Mislite često o onoj: „Nema ništa loše u tome što želimo da nas neko sasluša!“ Naravno da nema, radi se o tome da tražimo od ljudi ono što ne dajemo, a vrlo rado volimo da primimo. Koliko vam samo prija onaj razgovor sa prijateljem, posle kojeg duboko izdahnete i osećate rasterećenje, razumevanje, podršku. Kada ste vi poslednji put bili takav prijatelj? Ili stvarno mislite da pomažete tako što dajete savete šta neko treba da uradi, kako da se ponaša, nanoseći mu osećaj krivice da nije trebao tako, nego ovako, kao da on sam to već ne zna. Umesto da učite nekoga, puno bi više pomogli da ga jednostavno saslušate. Nije li to uspeh? Pomoći nekome da se oseća dobro. Nikad ne znate koliko par trenutaka vaše pažnje može da učini za nekoga.

U svom sebičluku odbijamo ljude od sebe. Imamo vremena da pričamo o sebi, ali nemamo vremena kada to drugi treba da urade.

Potrudite se da budete objektivni kada vam neko priča o sebi i o onome kroz šta prolazi. Ne mučite ga poistovećivanjem sa vašom situacijom, jer svako smatra da je njegov izazov najveći i da se ne može porediti sa vašim, što i jeste istina. Ali opet da napomenem, svako voli da priča o sebi i ističe sebe, kako zna najbolje. Samim tim, razgovor polako prelazi u nabacivanje našeg mišljenja drugoj osobi, što nikako ne pomaže, već naprotiv, odmaže. Kada govorimo, više govorimo o sebi nego o drugima.

Ljudi žele više razumevanja, empatije, prihvaćenosti, pripadnosti. Provedu život čekajući da im to neko pruži, ni ne trudeći se da oni to sami prvi nekome poklone. Postali smo sebični i egoistični, umesto da podsetimo sebe na osnovnu svrhu čoveka, a to je da pozitivno dotaknemo makar jedan drugi život, a kako ćemo to učiniti ako ne znamo da saslušamo?

 

Nevena Savković

Izvor fotografija: pixabay.com

Ostavite odgovor