Maksens Stamatijadis je diplomirao 2012. godine na École nationale supérieure des Arts Décoratifs, a svoj prvi kratki film – Kymco je režirao 2017. godine, a iste godine je objavio kratki film Période killer. Purina No1 je izašao sledeće godine, dok je Shiver of love bio prikazan 2019. godine.

Film Dan današnji (Au jour d’Aujord hui) je njegov debitantski film, koji je svoju svetsku premijeru imao na Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu ove godine. Ovaj dokumentarac sadrži privatni život autora, prikazan kroz likove njegove babe Suzan i dede Eduarda.

Prva polovina filma je smeštena u 2013. godinu i uključuje mnogo ekrana, poput mobilnih telefona, sve do tableta, to je deo u kojem su i Suzan i Eduard živi.

Drugi deo filma dešava se 2024. godine kada je Eduard u međuvremenu već preminuo, i prikazuje Suzan, koja je ostala sama, kako nailazi na aplikaciju koja može vratiti mrtve pomoću „zamene”.

YN: Kako ste došli na ideju za ovaj film?

• „U početku nije trebao da bude ovaj film, već drugi. To je počelo sa tekstom koji je moj deda pisao, o ubistvima i ubijanju – i film je započeo kao takav. Napravili bismo dokumentarac o njegovom životu, ponovili bismo njegove dnevne frustracije i iscenirali njegove fantazije o ubijanju ljudi. Tako je film počeo, ali ubrzo nakon početka snimanja filma moj deda je preminuo i ja nisam imao načina da završim film.    Nastavio sam sa snimanjem na istom mestu, snimao sam svoju babu – mi smo već radili neke filmove zajedno. Pre dve godine, kada sam skupio sve materijale koje sam snimao pet, šest, sedam godina unazad, počeo sam da razmišljam o pisanju nove price – priče u kojoj bih mogao vratiti mog dedu u život, i tako je ovaj film krenuo.

Uzeo sam sve materijale, editovao ih, dodao specijalne efekte, sve dok nisam našao konstrukciju za film – aplikaciju koja bi dozvolila mojoj babi da vrati mrtve u život. To je bila stvar koja mi je trebala da ispričam priču.”

YN: Odakle crpite inspiraciju za svoje filmove i šta mislite o komentarima koje dobijate

• „Mislim da jedino mogu uraditi dobre stvari sa ličnim pričama, tako i radim – moj glavni materijal mora doći iz nečeg intimnog, dubokog. Ne bih mogao da radim filmove drugačije.

Neće svaki film koji budem napravio imati lični pečat iz priče moje porodice, sa ovim filmom sam napokon zatvorio to poglavlje. Sada mogu da idem dalje i da govorim o stvarima koje su dalje od mene, ali uvek moram da crpim iz nečeg veoma ličnog i intimnog, to je moj glavni cilj.                          

Mislim da je svaki komentar o filmu dobar komentar. Ako ljudi gledaju moj film i imaju nešto da kažu o tome, čak i ako to nije dobro, meni je dovoljno dobro. Ne mislim da su filmovi napravljeni da se svide ljudima, već da učine nešto, bilo da je to dobro ili loše.”

YN: Budućnost koju ste prikazali u filmu, da li je to možda ona koju Vi vidite kada razmišljate o istoj?

• „Ovo u stvari nije budućnost, ovo je sadašnjost. Budućnost i sadašnjost su nekako iste. Mi već živimo u budućnosti, imamo ajfonove, možemo guglati sve i svašta, mogu te snimiti i staviti umesto tvog – tuđe lice, koristimo naše električne bicikle. Mi, u neku ruku, već živimo u budućnosti, ali budućnost u kojoj živimo je razočarajuća. Ništa ne radi kako treba, ne radimo kul stvari, ne posećujemo druge planete, nemamo leteće automobile. Ne plašim se budućnosti, već sam razočaran u sadašnjost.”

YN: Nakon svega što se desilo u toku snimanja filma, da li su Vas vaši roditelji podržali u odluci da ga ipak završite?

• „Roditelji su me uvek podržavali. Ovo u filmu je majka moje majke. Majka me je uvek podržavala, samo je bila ljubomorna jer nije igrala u filmu. Moja baba je bila znak pitanja, u smislu hoće li uraditi to i htela je.                
  Takođe ovo je bio način za nas da provedemo mnogo vremena zajedno. Zajedno smo tugovali, dok smo pravili ovaj film pričali smo o njemu, sve razgovore koje smo vodili, kao da su predstavljali neki digitalni način tugovanja za nekim ko nije više među živima.”

Iako je ovaj film, Dan današnji, delimično naučna fantastika, on govori o prepoznatljivoj temi – bolje je da imamo nešto nego ništa, kao što je posedovanje fotografija i video zapisa mrtvih bolji nego da nemamo ništa.

Autor: Zorana Vidojković

Izvor: Beldocs, IFFR

Izvor fotografija: screenshot/youtube

Izvor avatara: Maxence Stamatiadis