„Vaša radost je vaša tuga nepresušna.
I isto ono vrelo iz kojeg izvire vaš smeh često je bilo ispunjeno suzama vašim.
Kako drugačije i da bude?
Što dublje se ta tuga urezuje u vaše biće, više ćete radosti biti kadri da iznedrite.
Nije li vrč što drži vaše vino isti onaj vrč koji se pekao u grnčarevoj peći?
I nije li leut što vam blaži duh baš ono drvo koje izdubiše noževima?“
Koliko je osmeh iskren? Šta se krije iza tih iskrivljenih linija koje se iscrtavaju na našem licu? Svesni smo da se ljudi smeju kako bi prikrili svoja istinska osećanja, kako bi određenu situaciju učinili prijatnijom, kako bi se nekom dodvorili. Razni su izvori osmeha na nečijem licu. Spoljašnji izgled ne mora da odgovara unutrašnjem stanju našeg uma.
Stičem utisak da su danas ljudi usamljeniji više nego ikad ranije. Čovek se okreće sebi, zatvara se i ne uspeva da pronađe osobu kojoj bi mogao da se iskreno poveri i iskaže svoja razmišljanja i osećaje. Na društvenim mrežama plasira se slika idealnog, utopijskog života, gde je sve svetlucavo i bez problema, ljudi su stalno nasmejani, veseli, što nekome može samo pogoršati sopstveno stanje lošeg raspoloženja i misli.
Ako je neko stalno nasmejan i vedar, to ne mora da znači da je ta osoba zaista srećna i da nema u svom životu probleme i teške situacije. Poznata je izreka glumca Robina Vilijamsa da se najtužniji ljudi najviše trude da usreće druge jer znaju kako je osećati se bezvredno. On je, takođe, jedan od primera da osmeh može da zavara.
Da li je osmeh odraz religijskih ubeđenja, pokušaj da se svidimo ljudima oko nas ili, pak, želja da nekog drugog usrećimo, razmotrićemo kroz jedan lik iz sveta filma, ali i ljudi iz stvarnog života.
Ako odgovor tražimo u sedmoj umetnosti, kao zanimljiv primer može nam poslužiti film ,,Džoker“. Priča prati čoveka koji ima poremećaj nekontrolisanog smeha, koji pokušava da uspe u karijeri stendap komičara, ali biva ismejan, neshvaćen i prozvan od strane poznatog kolege, koji je inače njegov idol. Pri povratku kući, sa svog posla gde je radio kao klovn, trojica mladića ga pretuku, nakon čega kreće sunovrat jednog čoveka koji doživljava mnogobrojne neprijatnosti i shvata da je njegov život pun nepravde, obmane i laži. Stavljajući osmeh na lice, on želi da prkosi ljudima koji se ne trude da shvate stanje drugih ljudi, ugnjetavanih i nezaštićenih, pri čemu dobija podršku od mnogobrojnih sugrađana koji takođe iscrtavaju osmeh na svojim licima. Šta čoveku ostaje kada mu se oduzmu snovi i kada se stvarnost izokrene? Pobuna protiv sistema, pokušaj da se na sebe skrene pažnja, želja da se bude voljen, sve je ispoljeno u tom iscrtanom osmehu koji je alegorija bespomoćnosti i skriveni poziv za pomoć i saosećanje.
Još jedna definicija iscrtavanja osmeha potiče od autohtonog naroda koji naseljava Japan, a naziva se Ainu. Kod ovog plemena, zastupljena je tradicija u kojoj se ženama, zapravo devojčicama, već u 7. godini nanosi rez na usni posebnim ceremonijalnim nožem. Svake godine, dodaje se po još jedan rez. Osmeh dovršava budući suprug tokom venčanja. Tetovaže su prikazivale bračno stanje kao i brojnost dece. Žene su se tetovirale kako bi nalikovale svojim boginjama i tako uplašile razne demone. Kasnije, umesto noža, koriščene su metode klasičnog tetoviranja. Danas je tradicija tetoviranja retka, neke žene vrše taj obred za vreme praznika.
Da li nas današnjica primorava da iscrtavamo svoj osmeh i skrivamo svoje pravo emocionalno stanje? Život je neprekidno prelivanje tuge u sreću i sreće u tugu. Jedno drugo upotpunjuju i čine da shvatimo vrednost postojanja suprotnosti, bez kojih ne bismo mogli da uvidimo važnost dobrih stvari. Iskušenja i trenuci tuge u našim životima donose nam jedno novo saznanje i spoznaju, a to je neprekidna borba sa samim sobom. Katarza. Ipak, to ne znači da momente teškoće treba skrivati i čauriti u sebi. Lažni osmeh ne može da donese ništa dobro, stoga je mnogo bolje biti iskren i pokazati svoje pravo stanje, potražiti pomoć ukoliko je to potrebno. Najlepši osmeh je onaj koji je iskren, od srca, svaki drugi je maska koju stavljamo kako bismo ispunili ono što društvo nameće kao normalno i obavezno – biti srećan i kad nisi i nezainteresovanost za tuđe probleme. Ljudi smo, pokušajmo da se tako i ponašamo.
Pripremila: Jovana Janićijević
Foto izvor: cineplexx.rs, inkserbia.tumblr.com, tattooinjapan.com
