Gerd Miler, golovi, titule, priznanja i rekordi… A zatim – alkohol, demencija i druge bolesti koje ubrzavaju put ka konačnom odlasku u legendu, što je on odavno već i bio.

„On je postizao golove iz šansi koje uopšte i nisu bile šanse, potiljkom, petom, grudima, zadnjicom, nekad čak i rukom,” rekao je svojevremeno njegov nekadašnji trener Udo Latek.

„Da nije bilo njega i njegovih golova, Bajern bi bio klub iz drvene kućice. Za sve svoje uspehe zahvaljujem njemu,” kaže čuveni Kajzer Franc Bekenbauer.

„Miler je jedan od naših najvećih igrača, nemačka reprezentacija ne bi bila ovo što je danas bez njega,” tvrdi Karl-Hajnc Rumenige.

Ovako su o njemu govorili drugi velikani svetskog fudbala u trenucima kada je Miler već završio pisanje istorije Bajerna i reprezentacije Nemačke. Ali, kako je izgledao put omalenog debeljka i kada je tačno postao bombarder? Za odgovor na ovo pitanje vratićemo se sedamdesetak godina u prošlost, u državu koja više ne postoji.

Rođen je u malenom gradu po imenu Nerdlingen u Bavarskoj. Od fudbala je u to vreme retko ko mogao živeti, a kao fudbaler niželigaša Miler je svoj budžet popunjavao radeći razne poslove, jedan od njih bio je i prenošenje nameštaja.

Nakon samo jedne sezone dobio je poziv iz Minhena. Tadašnji drugoligaš Bajern bio je zaiteresovan za osamnaestogodišnjaka koji je u svojoj prvoj sezoni u dresu Nerdlingena postigao 51 gol na 31 utakmici.

Trener Bavaraca nije znao šta da očekuje od svog novog pojačanja. Govorio je da ne zna šta da radi sa debeljucom u napadu. Istini za volju, Miler je fizički bio daleko od onoga što se u njegovo vreme tražilo od napadača. Sa svojih 172 centimetra i 80 kilograma, ali zavidnom snagom i tehnikom, može se reći da je bio ispred svog vremena.

Iako njegov dolazak u Minhen nisu pratila velika očekivanja, Gerd nije znao za danas popularni „period prilagođavanja” – jednostavno, bio je klasa, i to je pokazivao od svoje prve utakmice u Bajernu.

Dva gola na debiju, a onda još 31 u nastavku sezone umnogome su doprineli Bajernovom ulasku u prvi rang takmičenja.

Već sledeće godine osvojen je nacionanalni kup, a sezone nakon te Bavarci su prigrabili prvi evropski trofej u svojoj istoriji, Kup pobednika kupova.

Hrvatski trener Branko Zebec sa klupe je dirigovao poezijom kakvom se činila igra Bajerna tokom 1969. godine – te sezone osvojena je i prva dupla kruna, što je predstavljalo svojevrsni uvod u dominaciju Bavaraca tokom naredne decenije.

Tri nacionalne titule u nizu, kupovi ali i evrokupovi, najvredniji trofeji evropskog fudbala nalazili su se u minhenskim riznicama, a sve to ponajviše zbog „Bombardera” koji je nemilosrdno terorisao golmane širom „starog kontinenta”.

Statistika je zabeležila 106 golova na pet utakmica manje, a 1974. svojim priznanjima Miler je pridodao i titulu najboljeg strelca Kupa šampiona zajedno sa titulom šampiona njegovog tima.

To su ispratile i prava potvrda dominacije i još dve titule prvaka Evrope u nizu. Golom protiv Kruzeira doneo je Bajernu i prvu titulu šampiona sveta kojom je zaokružio svoju fantastičnu klupsku karijeru.

U godinama koje su usledile odlučio je da svoje poslednje dane karijere provede na drugom kontinentu, u klubu po imenu Fort Luderdejl Strajkers sa Floride.

Jednako uspešno odvijala se I njegova reprezentativna karijera. Debitovao je 1966, a tokom 8 godina sa reprezentacijom Zapadne Nemačke osvojio je titulu evropskog (1972) i svetskog (1974) prvaka. 

Za Pancere je nastupio 62 puta i bio strelac u 68 navrata. Povukao se iz nacionalnog tima sa samo 28 godina, okićen svim priznanjima koja je mogao dobiti.

Morale su da prođu godine kako bi statistika napredovala i uspela da zabeleži sve ono što je Gerhad Miler postigao. Bilo je potrebno i da sama igra napreduje kako bi njeni novi predstavnici uspeli da obore brojne rekorde „nacionalnog bombardera”.

Iako je poslednje godine života proveo u borbi sa demencijom, i pri tome verovatno zaboravio veliki deo svojih dostignuća, u svesti fudbalskih zaljubljenika Miler je ostavio neizbrisiv trag, i sve dok traje ova igra, trajaće i sećanje na Gerda Milera.

Autor: Nenad Stanković

Foto izvor: sportklub

Pročitajte i: Vrhunac belog sporta i potraga za zlatom – da li je realno?