Za one koje ne znaju, od 2003. godine se održava i dečja varijanta takmičenja za pesmu Evrovizije. Ali, postoje i mnogi koji to ne znaju. Zbog čega? Zbog toga što se od 2003. godine navedeno prestižno takmičenje za decu pevače najviše pratilo samo i uglavnom u državama istočne Evrope, a u zapadnoevropskim državama je najbolji rejting oduvek imala u Holandiji, Belgiji, Španiji i možda u još ponekoj državi u kojoj se pratilo takmičenje samo kada je u određenim trenucima bilo proglašavano događajem od nacionalnog značaja.

U Srbiji to nikad nije bilo tako. Prvi put smo se takmičili kao Srbija i Crna Gora na trećem izdanju održanom 2005. godine u belgijskom gradu Haseltu; te godine nas je predstavljao Crnogorac Filip Vučić iz Nikšića s numerom Ljubav, pa fudbal, u kojoj je poručio da mu ljubav bitnija od bavljenja fudbalom. Međutim, to se ne može pripisati učešću Srbije, već učešću Crne Gore, koja je kao samostalna država ostvarila svega dva pojavljivanja na dečjoj Evroviziji pod tim imenom – 2014. i 2015. godine. Prvo zvanično učešće Srbije dogodilo se već na četvrtoj ediciji održanoj 2006. u rumunskoj prestonici Bukureštu; tada nas je predstavljala grupa dečaka zvana „Neustrašivi učitelji stranih jezika“ s numerom Učimo strane jezike i učešće je Srbija završila na 5. mestu u konkurenciji od 15 učesnika.

Ja sam te 2006. prvi put ispratio dečji Evrosong u celosti, a komentarisala ga je uvek neizbežna i osporavana Duška Vučinić. Međutim, te 2006. je RTS pokazao kako se ophodi prema dečjem Evrosongu – na način koji nije nimalo prikladan savremenom dobu. Naime, RTS je do kraja devedesetih i početka 2000-ih godina davao značajan prostor deci od jutra do večeri, u vreme kada se kutlurna politika vodila na svim televizijama koje su imale zemaljsku pokrivenost; tu su bili snimci sa dečjih festivala (u to vreme organizovanih po principu „deca pošalju prijavu – pesnik im pokloni odgovarajuću pesmu, nebitno pronalaziš li se u njoj ili ne“), emitovane su i dečje serije tipa „Fliper“ (preko navedene serije se afirmisala Džesika Alba), „Sinbad“, „Različak“, kao i klasični animirani crtaći poput „Lava Lea“, „Blinki Bila“, „Kimbe“, „Štrumpfova“, „Cipelića“, rađenih u sinhronizaciji tima na čelu sa Draganom Vujićem Vujketom, te kratka forma „Dobro veče, deco“, u kom su slavni glumci pričali poučne priče deci. Pomenuću i da je svaka televizija imala u to vreme obavezu da daje bar dva-tri sata dnevno deci, ali RTS je ovog puta predmet ove priče. No, da ne idem van teme, vraćam se na način na koji se RTS ophodi prema Dečjoj Evroviziji – iako je prvi direktan prenos na kanalima RTS-a bio viđen još te 2005, ovaj put se osvrćem na pojavljivanja Srbije od 2006; zajedničko 2005. i 2006. godini je bilo to što je prenos, umesto na prvom, išao na drugom programu, što je izuzetno poražavajuća činjenica za emitera koji ima zadatak da deci daje značajan prostor i da ih edukuje maksimalno. Šta je išlo na prvom u to vreme? Skup filmski spektakl iz odabira Roberta Nemečeka, ondašnjeg urednika filmskog programa RTS-a. Da li je taj naslov bio premijeran – naravno da nije, zato što je većinu tih filmova iz subotnjeg prajm-tajm termina već izvrteo na Pinku u terminima predviđenim ugovorom za otkupljivanje određenog naslova. Tako se dolazi do zaključka da je prvi program trebalo da bude odgovoran kanal za emitovanje dečje Evrovizije, jer nije svaka subota morala da bude u znaku Nemečeka i njegovih ultra-mega-giga filmskih spektakala.

Iste večeri je te 2006. Radio S održavao finale trećeg izdanja svog „Radijskog festivala”, za koji je RTS imao obavezu da obe završne večeri iz Sava centra emituje u direktnom prenosu. Avaj, taj festival, koji je predstavljao paradu uglavnom anonimnih, polupoznatih, poluuspešnih izvođača, uz učešće nekih iskusnih imena, od kojih su neki bili posrnuli u datom trenutku, drugačije rečeno – manje zanimljivih likova, po meni, trebalo je da ide u direktnom prenosu na prvom programu umesto filma, jer su gledaoci birali najslušaniji hit koji to u datom trenutku bio i nije, zbog očajne ponude pesama odrađenih u, za taj trenutak, bajatom fazonu. Ovako, Nemeček nije hteo da se odriče svog termina koji je upravo on uspostavio još kada je došao na RTS, pa je DPE (Dečja pesma Evrovizije) morala, po obavezi, da ide u prenosu na drugom, a da „Radijski festival” ide u snimku. Da li je to bilo „Naše pravo da znamo sve”? Naravno da nije, jer smo sve znali napamet.

Naredne godine je domaćin takmičenja bio Roterdam. Kao i prethodne godine, prenos je išao u 20 časova, i – ponovo je bio na drugom programu. Zašto? Zato što je prvom bilo bitno da najpre posle Dnevnika idu već viđene prepirke Emilije Popadić i njenog Gige Moravca, a da posle toga ide izvlačenje Bingo brojeva sa Marijom Kilibardom i Dejanom Pantelićem. Nečuveno! Moglo je, recimo, da se Bingo izvlačenje pomeri za popodnevni termin, da posle ide Branko Stanković sa svojim ozbiljnim pričama o životima običnih ljudi, a potom da se do „Slagalice” praznina popuni nekom muzikom. Te godine Nevena Božović nam je donela najbolji plasman do danas – 3. mesto, koje je ponovila i Pančevljanka Sonja Škorić tri godine kasnije. Zašto je prenos gurnut na RTS 2? Zato da bi se sprečilo da šira gledalačka publika čuje za Nevenu Božović. Ko je pratio taj prenos? Isti oni koji prate i dečji program RTS-a u današnje vreme – prijatelji, braća i kumovi određenog deteta koje učestvuje u bilo kojoj dečjoj emisiji RTS-a. Dakle, RTS je to namerno uradio samo kako bi Nevenini prijatelji iz njene rodne Kosovske Mitrovice pratili celokupno takmičenje! Da li je šira konzumentska muzička publika mogla da čuje za Nevenu pre „Prvog glasa Srbije“ u širem krugu? Pa, mogla je, i činjenica je da je njoj PGS doneo više koristi nego dečja Evrovizija ili pobeda na „Sunčanim skalama“ u Herceg Novom 2009. više govori o tome da su u centru pažnje mejnstrim medija u to vreme (a i danas) bili više ljudi koji su pravili skandale i svlačili se do gole kože na 0 stepeni. Nevena je oduvek bila skromna, nije pravila probleme, ali, tada nije dobijala pažnju zato što nije postojao dečji muzički šou u kojem bi pokazala sve svoje kvalitete i preko njega dobila publicitet na osnovu kog bi je cela Srbija podržavala. To je dobila sa PGS-om, jer je TV Prva u to vreme bila medij koji je mogao da napravi odskočnu dasku svakom do tada anonimnom ili poluafirmisanom imenu.

Takmičenje u kiparskom letovalištu Limasol iz 2008. sam preskočio jer nisam bio obavešten o terminu, ali zato sam Kijev 2009. i Minsk 2010. dobro pamtio. Za ta dva učešća birali smo predstavnika preko nacionalnih finala koja su nezasluženo išla u prepodnevnom terminu nakon bloka Diznijevih animiranih serija. Po meni, sve što ide na prvom za decu trebalo bi da ide u terminu u kom se repriziraju „Lude zabavne i narodne noći“, kviz „Ja volim Srbiju“ i pevušenje „Najlepših narodnih pesama“ – dakle, u popodnevnom terminu. Jer, deca najviše kraj televizora provode vreme uveče, a prepodne ga gledaju samo ljudi iz trećeg doba; tako bi sve ciljne populacije bile na dobitku.

Pomenuo sam priču da RTS ne postupa prema dečjem programu po obrascu prilagodljivom današnjem vremenu, te zato pojedine emisije gleda samo uzak krug ljubitelja određenih učesnika. Okej, može da prođe zahvaljujući pojedinim formatima koji mogu da se vide i na YT, kao što je „Fintin maštaonica i školica”, jer deca mnogo više vole Stefana Buzurovića u odnosu na njegovu suprugu Danijelu (mada, kad god gledam „TV čorbu”, zasmejava me, a radije bih plakao i onda, i posle njegove čuvene uzrečice „Koje su to priče?”), ali – da bi se privukao širi krug gledalaca, treba da se privuku i influenserske zvezde, koje sada rade na televizijama „Red” i „Hype”, sa strogom selekcijom odabira određenih influensera – dakle, da ne budu odani estradi, da nisu skandalozni, da su zanimljivi, ali da imaju dobro ponašanje. Malo je takvih u današnje vreme, jer je popularniji od Marije Žeželj i Milana Inića u današnje vreme ni manje ni više nego Baka Prase uz sve svoje izrode. Plus, treba im se dati i popodnevni termin. Ali, u ovakvoj Srbiji sve je moguće, pa i da influenserske zvezde počnu da rade na RTS-u preko privatnih produkcija – poznato je da Saša Mirković, vlasnik „Hype”-a, ima prijateljske veze sa RTS-om, čak je i neke svoje projekte realizovao sa našim Javnim servisom.

Nakon ove dugačke priče, konačno prelazim na dečju Evroviziju. Od kada smo se vratili kao Srbija, 2014. godine, slali smo zaista talentovanu decu: Emiliju Đonin, Lenu Stamenković, Dunju Jeličić, Irinu Brodić, Janu Paunović, Bojanu Radovanović, Dariju Vračević, te Petra Anićića, našeg poslednjeg juniorskog aduta; ali, s njima se njima se nije dovoljno radilo – za sve njih ih veže činjenica da su defilovanjem u talent-šou programima pokazali da su vanserijski talenti (Petar Aničić se za sada nije okušao u projektima takve vrste), ali, RTS im je dao potpuno prosečne pesme u kojima nisu mogli puno da pokažu što se glasovnih mogućnosti tiče. To sve govori o tome koliko RTS neozbiljno pristupa dečjoj varijanti. Uvek za kompozitore biraju Vladimira Graića i Leontinu, koji su kao autori poslednji veći hit imali pre 15-20 godina i jače, ne biraju nikad tražene hitmejkere, čije su ideje, nažalost, u poslednje vreme izlizane kao truleks krpa. Time RTS ne shvata da je poslednjih godina poenta takmičenja da se deca uzrasta između 9 i 14 godina ponašaju kao odrasli, a ne da deca budu to što jesu. Srpski inat može da se tera u sportu, ali u muzici teško da može, jer ne postoji predložak za idealan umetnički koncept. Da li se možemo nadati nečem boljem i drugačijem? Teško, zaista, jer SFRJ šablon više nigde ne prolazi, sve je to treća liga naspram bogatih država. Isto tako, RTS je televizija koja neguje čudnu politiku poslovanja, pa je primetno da su ulaganja u dečji program potpuno incidentna i mala. RTS je gledan samo kad je najhitnije i najpotrebnije, a ta merodavnost se meri ne samo u igranom, informativnom i sportskom programu, već i u zabavnom, otkako nekadašnja voditeljka političkih debata Olivera Kovačević uređuje taj segment programa; upravo je Olivera krivac za to što nema baš svih bitnih sportskih događaja na državnoj televiziji, kao što je to bio slučaj sa Eurom 2020, čije je mečeve moglo da prati samo trećina Srbije, zato što toliko njih u poslednje vreme koristi SBB usluge; od tada se više ulaže u gigantske zabavne projekte, na čelu sa svim novogodišnjim programima rađenim od 2014. do danas.

Da bi se oslobodio prostor za decu, trebalo bi da se napravi i taj dugoobećavani skupštinski kanal na kom će poslanici moći da se raspravljaju do mile volje, a ne da prekrajaju šemu na drugom programu. Onda bi mogao sport da se vrati na drugi kanal, pa tamo Novak Đoković i ostale vedete neće određivati šta će ostati u šemi, a šta neće. Onda ćemo svi biti srećni i zadovoljni. Do tada – živećemo u neizvesnosti i brizi o tome da li će sportisti ili političari prekrajati šemu ili će nastaviti sa puštanjem filmskih saga „Hajde da se volimo“ i „Tesna koža“ za svaku sezonu božićnih i novogodišnjih praznika, iako ti filmovi i nisu namenjeni samo za tu priliku.

Samo za vas, ogorčeni: Đorđe Vesković
Izvor naslovne fotografije: Pixabay.com