„Pred zločinom nema neutralnosti“

Ova misao Arčibalda Rajsa je jedna od najcitiranijih u sferi kriminologije. Danas pričamo o njemu,  čoveku koji se, istražujući zločine nad srpskim narodom, zaljubio u osobine te naizgled male nacije i sve ono što tu naciju čini.

Rođen je u južnonemačkoj pokrajini Baden, u bogatoj porodici sa još devetoro dece. Njegov otac Ferdinand je brinuo za zdravlje bolešljvog Arčibalda, te ga je nakon srednje škole preselio u Švajcarsku i zbog boljeg obrazovanja, ali najpre zbog povoljnije klime. Arčibald je na Univerzitetu u Lozani doktorirao sa samo 22 godine, da bi kao doktor hemije ubrzo počeo sa radom na samom fakultetu. Kao profesor sve više se bavio kriminologijom, njegovi radovi postali su nadaleko poznati i priznati, a samo ime Arčibalda Rajsa sa sobom je donosilo sve više divljenja i poštovanja.

Zbog istorije bolesti nije bio pozivan u stajaću vojsku neutralne Švajcarske, ali je i pored toga na lično insistiranje dobio zadatak kontraobaveštavanja za račun rodne Nemačke. Ovaj posao kosio se sa moralnim načelima profesora Rajsa, ubrzo nakon završetka te epizode njegovog života usledio je poziv koji je umnogome promenio tok njegove karijere.

Istorijski izvori govore da je u samo par rečenica postigao dogovor sa tada najmoćnijim političarem Srbije, Nikolom Pašićem, 1914. godine je stigao u Srbiju i započeo svoja istraživanja na temu zločina Austrougarske, Nemačke i Bugarske nad Srbijom i njenim narodom.

Nije bilo potrebno mnogo vremena da Rajs otkrije kako su članovi Sila Osovine ratovali nepoštujući međunarodne konvencije, odnosno pravila po kojima se ratovalo. Zabranjene „dum dum“ metke, kako su nama danas poznati, Austrougari su delili svojim najboljim strelcima, ne bi li nanosili što veću štetu neprijateljskoj vojsci, ali i civilima. To je nažalost bila samo jedna od tačaka koje je Rajs navodio u svojim anketama (istraživanjima).

Nasuprot tome, profesor Rajs pisao je i govorio o tome kako su austrougarski zarobljenici često imali bolji tretman od Srba koji su ih zarobili. Nisu oskudevali u hrani i vodi, za razliku od drugog i trećeg poziva srpske vojske, čiji su pripadnici imali velikih problema sa manjkom uniforme, oružja i medicinskog materijala.

Ostaje zapis kako su naši vojnici često koristili slamu umesto gaze koje nije bilo, dok su pojedini od oružja imali samo ašove i druge alate. I u toj tragediji Srbi su nalazili mesta za humor, govorili su kako su im ašovi sasvim dovoljni da zakopavaju one koje su padali pod prvim linijama naše odbrane.

Sve nedaće i nesreće „albanske Golgote“ Arčibald je proživeo zajedno sa srpskim narodom. Divio se žilavosti i hrabrosti vojnika, ženama koje su učestvovale, ranjenicima koji su jedva čekali povratak na front…

Malo je poznato da je upravo on autor jedne od poslednjih fotografija kralja Petra I Karađorđevića. U to vreme već ostareli kralj sedeo je na ogradi jednog groblja sa štapom u ruci, gledajući posledice zla koje se nadvilo nad njegovom kraljevinom.

Nakon rata ostao je u oslobođenoj Srbiji. Živeo je i radio u Beogradu, a rezultat njegovog rada bila je modernizacija Ministartsva unutrašnjih dela i svih njegovih delova. U godinama koje su usledile došlo je do razočarenja, pre svih u deo elite i pripadnika visokog društva, što je dovelo do želje da zauvek napusti državu.

U intervjuu za „Politiku“ izjavio je:

,,Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih. Moj rad se toliko ometa i bagateliše da mi se dovoljno stavlja na znanje kako vam više nisam potreban.“

Rajs dalje objašnjava kako je sa prijateljima iz mnogih beogradskih društava godinu dana radio na organizaciji proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta: „Međutim, gospodin dr Marinković, ne obaveštavajući o tome odbor, negirao je ceo taj posao. Određen je jedan novi odbor koji će da pripremi proslavu. A proslava je zakazana za osmi oktobar. Zašto? Kakav je to znameniti dan osmi oktobar u istoriji vašega naroda?”^[7]

Preminuo je 8. avgusta 1929. godine, nakon moždanog udara usled svađe sa prvim komšijom, bivšim ministrom, Milanom Kapetanovićem.

Sahranjen je na Topčiderskom groblju, sa svim vojnim počastima i po pravoslavnom obredu, uz prisustvo svih viđenijih ličnosti tog doba.

Njegova poslednja želja bila je ispunjena. Njegovo srce odneseno je na Kajmakčalan, gde je u urni sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta.

Na urni je ostalo zapisano:

„Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana

Zlatno srce spava,

Prijatelj Srba iz najtežih dana,

Junak Pravde, Istine i Prava,

Švajcarca Rajsa, kom nek’ je slava.“

Autor: Nenad Stanković

Foto izvor: Vikipedija