Marija Eva Duarte de Peron, kako i glasi puno ime i prezime ove žene sa velikim umom i srcem, svojom pojavom je predstavljala pravi preokret u Argentini u periodu od 1946. do 1952. godine. Rođena 7. maja 1919. godine u Los Toldosu, Argentini, ova žena je bila sve −glumica, duhovni vođa nacije Argentine, predsednica fondacije ,,Eva Perón“, predsednica Ženske peronističke stranke, čelnica argentinskog Ministarstva zdravlja, prva dama Argentine i supruga predsednika Huana Perona.
Školovanje
Eva nije imala problema sa predmetima u školi, izuzev matematike, a pokazivala je interesovanje za glumu, pevanje i recitovanje. Kada bi dan bio kišovit, Eva bi zamolila učiteljicu da ode kod mlađe dece kako bi ih razveselila pričajući im priče i pevajući im pesme. Treba napomenuti i to da je svakoga dana nakon škole odlazila sa sestrom Ermindom da obilazi jednu paralizovanu ženu zabavljajući je igranjem i pevanjem.
Uzimajući u obzir da je još pohađala osnovnu školu, bilo joj je dozvoljeno da se pridruži grupi mladih glumaca iz Ermindine srednje škole, gde je zajedno sa njima učestvovala u predstavi ,,Napred, studenti“. Kako bi se sakupio novac za školsku biblioteku, odlučuje da igra u još jednoj predstavi
Eva 1934. godine završava osnovnu školu ne želeći da upiše srednju, već da se posveti ostvarenju svog sna, a to je da postane glumica. Majka se u početku protivila tome, ali kako je čula da Eva želi da učestuje na takmičenju mladih talenata koje se održava u Buenos Ajresu, a na nagovor brata, dopušta joj da ode.
Život u Buenos Ajresu: glumačka karijera, pojavljivanje na filmskom platnu i karijera na radiju
Eva Duarte se 3. januara 1935. godine seli u Buenos Ajres i ubrzo se pridružuje Argentinskom društvu komedijaša. Dvadeset osmog marta 1935. godine Eva ima prvu predstavu kao profesionalna glumica. Igra malu ulogu u komadu ,,Gospođa Perez“ za koju dobija pohvale kritičara. Sa Argentinskim društvom komedijaša do januara 1936. godine, kada odlazi iz društva, igra još u tri predstave: ,,Svaka kuća je svet“, ..Gđa San Žin“ i ,,Dama, vitez i lopov“. U tom periodu živi skromno, a društvo joj u prestonici pravi brat Huan koji je
u Buenos Ajres došao nekoliko meseci pre nje.
U maju 1936. godine kreće na četvoromesečnu turneju po Rosariju, Mendozi i Kordobi. Eva u jednom lokalnom listu Rosarija dobija pohvalu za komediju o prvom osnivanju Buenos Ajresa: ,,Gospa Marija od Buenos Ajresa“. U julu iste godine se prvi put pojavljuje na naslovnoj strani tog časopisa. U decembru glumi u predstavi ,,Nevini“, a početkom 1937. godine je izvodi u Montevideu, u Urugvaju. U martu dobija pohvale za predstavu ,,Nova
Kolonija“, međutim, predstava ne nailazi na podršku publike.
Zabeleženo je da je dolazila u pozorište pre predstave prva, da je delila keks i bila veoma mršava, pa su je savetovali da se bolje hrani. Eva nastavlja da glumi u pozorištu, iako je u avgustu prihvatila ulogu u filmu ,,Sekunde napolju“.
Tih godina Eva postaje sve priznatija u svetu umetnosti, a marta 1938. godine, sa svojih devetnaest godina, biva primljena u Argentinsku asocijaciju glumaca. Slika se za naslovnice časopisa posvećenih zabavi, a, takođe, glumi i u drugorazrednim filmovima, poput istorijske
drame ,,Samo Valijant“ iz 1940. godine. Ne pojavljuje se često na filmskom platnu, tako da sledeći film pod nazivom ,,Najnesrećniji čovek u gradu“ izlazi 1941. godine. Eva je imala još jednu kraću ulogu u filmu ,,Mlada u nevolji“, koja počinje sa prikazivanjem 1942. godine.
Prvu veću ulogu dobija 1944. godine u filmu ,,Cirkuska kavalkada“, u kojem glavnu ulogu ima Libertad Lamark. Jednom prilikom tokom snimanja, Libertad je ošamarila Evu. Taj događaj će kasnije biti povod za verovanje da je Eva, nakon što je postala uticajna ličnost u svetu politike, zabranila Libertad, koja je u tom periodu živela u Meksiku, povratak u
Argentinu i prikazivanje njenih ostvarenja. Međutim, sama Libertad Lamark će, četrdeset i dve godine kasnije, u svojoj autobiografiji poreći ove tvrdnje, rekavši da joj je smetalo Evino kašnjenje na snimanja, kao i česta nedolaženja.
Eva se na filmskom platnu poslednji put pojavljuje 1945. godine, kada ima glavnu ulogu u filmu ,,Darežljiva žena“. Glumi bogatu ženu koja na kraju filma odlučuje da ode u planine kako bi pomagala siromašnima, a film je iste godine zabranjen u Argentini i sve kopije su oduzete. Film nije sadržao erotske scene, niti scene u kojima je Eva oskudno odevena, a
ostala je samo kopija čuvana u glavnom gradu Urugvaja. U isto vreme kada joj je ponuđena uloga u filmu, Radio Belgrano joj nudi ulogu u radio-
teatru ,,Belo zlato“, posvećenom svakodnevici radnika na plantažama pamuka u provincije Čako. U januaru 1939. godine sa kolegama osniva glumačko društvo. Prvo što su uradili je bio radio-teatar ,,Jasmini osamdesetih“, a od 1941. godine snima za Radio Svet. Sa Radio
Belgranom 1943. godine potpisuje petogodišnji ugovor i počinje da radi na emisiji posvećenoj ženama koje su obeležile istoriju. Neke od žena čije biografije je obradila su Elizabeta I i Katarina Velika. Trećeg avgusta 1943. godine osniva sindikat radnika zaposlenih u radio-stanicama, a 6. maja 1944. godine biva izabrana za predsednicu.
Huan Domingo Peron
Dvadeset i drugog januara 1944. godine Huan Domingo Peron, koji se nalazio na čelu Sekretarijata za rad i socijalnu zaštitu, organizuje dobrotvornu priredbu na stadionu Luna park, a sakupljeni novac je namenjen žrtvama zemljotresa koji je sedam dana ranije uništio
90% teritorije andskog grada San Huana. Na priredbu su pozvane mnoge poznate ličnosti, a među njima i Eva Duarte. Te večeri započinje romansa između Eve i četiri godine starijeg Huana, koji iza sebe ima jedan brak okončan smrću njegove žene Aurelije Tizon 1938. godine, koja je preminula od raka materice. Huan i Eva, iako žive zajedno još od februara,
svoju vezu potvrđuju devetog jula, na proslavi povodom Dana nezavisnosti. Građanski brak su sklopili 22. oktobra u Huninu, a crkveni 10. decembra u crkvi Svetog Franje Asiškog u La Plati.
Evin ulazak u svet politike
Po stupanju Perona na dužnost, Eva prelazi da radi u zgradi Glavne pošte, gde se sastaje sa radnicima kojima pomaže da steknu bolje uslove za rad. Krajem septembra, premešta se u Peronovu kancelariju u Sekretarijatu za rad i socijalnu zaštitu kako bi nesmetano mogla da se sastaje sa radnicima i bila u mogućnosti da na brži način reši probleme i nesuglasice. U početku Eva o svemu brine sama, međutim, apela za pomoć je bilo sve više, te joj pomoć postaje neophodna, i tada joj se na usluzi našao ministar rada. Sve brojnije obaveze dovode do produžetka radnog vremena. Ujutru bi u rezidenciji primala najugroženije, a potom bi odlazila u Sekretarijat i tamo se sastajala sa predstavnicima sindikata i siromašnima koji su čekali ukoliko bi ona nakratko izašla da obavi neku protokolarnu aktivnost. Sredom bi Peron primao sindikalce koje bi mu Eva, koja je retko prisustvovala tim sastancima, dovodila. Imala je pauzu za ručak oko 14 ili 15 časova, a kada bi imala previše obaveza, pauza je odlagana za
18 časova. Odlazila bi kući tek kada bi svi koji su tog dana došli bili zbrinuti.
Januara 1947. godine počelo se sa realizacijom projekta dečijeg turizma, grupa radničke dece je poslata na putovanje u planine Kordobe, a tokom leta deca su poslata na more. U toku je bila i izgradnja poliklinika namenjena radnicima zaposlenim u tekstilnoj i staklarskoj industriji. Petsto najugroženijih porodica je dobilo novčanu pomoć od države.
Evropska turneja
Početkom 1947. godine odlučeno je da se Eva, kao ambasadorka dobre volje, pošalje na turneju po Evropi kako bi se bolje upoznala sa evropskim sistemima socijalne zaštite i kasnije ih prilagodila i primenila u svojoj domovini. Štampa turneji dodeljuje naziv ,,Duga“, po slici koju je Eva koristila prilikom posete Španiji, a turneja započinje 6. juna dolaskom u Madrid.
Fondacija ,,Eva Perón“
Devetnaestog juna 1948. godine zvanično je osnovana Fondacija ,,Eva Peron“. Prvu donaciju u iznosu od deset hiljada pezosa je uplatila sama Eva. Vlada, takođe, prosleđuje sredstva namenjena za društvena dobročinstva fondaciji, što nije bilo ništa neobično. Svoj prilog daju sindikati, preduzeća i pojedinci. Ukupno oko 70% novca dolazi od radnika koji se često odriču dela svojih zarada. U periodu od 1948. do 1952. godine, fondacija zapošljava 14 000 žena, pruža smeštaj za 500 žena koje rade u Buenos Ajresu (a u njemu ne žive), otvara restorane sa niskim cenama namenjene radnicima (koje Eva često posećuje), donira medicinska sredstva bolnicama širom zemlje, gradi dvadeset i jednu bolnicu (sa ukupno 22 650 bolesničkih kreveta), Dečiji grad (smeštaj za siročiće do sedam godina), Studentski grad
u Buenos Ajresu (za studente iz unutrašnjosti) i pet staračkih domova. Izrađuje se plan za izgradnju sto novih škola. Podignuta su i dva nova naselja, Predsednik Peron i Grad Evita (kuće su poređane u obliku Evinog profila koji je iz vazduha jasno uočljiv) i u kojima dom pronalazi 25 000 porodica. Fondacija šalje pomoć u vidu hrane, lekova i odeće u još dvadeset
zemalja pogođenih prirodnim nepogodama.
Borba za prava žena
Tri dana nakon izbora, 27. februara 1946. godine, Eva drži svoj prvi politički govor i traži pravo glasa za žene. Sredom se u devet sati ujutru obraća ženama i poziva ih na zajedničku borbu za opšte pravo glasa, organizuje proteste i štampa propagandne plakate i flajere. Ova borba je do tada bila neuspešna i rezervisana pre svega za žene iz više i srednje klase.
Bolest
U januaru 1950. godine Eva na jednoj proslavi pada u nesvest, nakon čega je uspešno operišu zbog upale slepog creva, ali već tada se pojavljuju simptomi opasnije bolesti. Jedna od sobarica poziva Evinog lekara i govori mu da je u nekoliko navrata primetila da Eva ima hemoragije. Lekar tada pozivu Evu kako bi se bolje raspitao o njenom zdravstvenom stanju.
Eva tom prilikom odbija da ode na pregled, pošto nema dovoljno vremena za to. Počinje da oseća bolove u abdomenu i sve se brže umara. Dijagnostikuju joj rak grlića materice u poodmakloj fazi, ali to od nje kriju. Operacija se nije završila kako je trebalo, Eva sve više gubi kilograme, a u tom periodu piše autobigrafiju ,,Razlog mog života“, koja će ubrzo biti
uključena u školsku lektiru.
Poslednji dani, smrt i sahrana
Poslednje dane svog života Eva provodi u jednoj od soba predsedničke rezidencije. Suprug joj retko navraća u posetu, ali je okružena porodicom, majkom, sestrama i bratom. Posećuje je i ispovednik Hernan Benitez, ali ipak, najviše vremena, zbog posla, provodi pored Atilija Rencija. O njoj brinu mlade medicinske sestre koje su radile za fondaciju. Iz bolčničke
postelje uspeva da kontroliše rad fondacije, i iako bolesna, još uvek se sastaje sa sindikalcima. Njene poslednje reči je čula medicinska sestra koja je bila uz nju, a maramicu kojom je izbrisala Evine suze je sačuvala i kasnije poklonila muzeju.
Dvadeset i šestog jula 1952. godine u 20 časova i 25 minuta Marija Eva Duarte de Peron umire, ili, kako su mediji to preneli, pravi korak u večnost. Proglašava se trideset dana žalosti. Zastave se spuštaju na pola koplja. Ministarstvo rada proglašava tri neradna dana. Satovi na mnogim trgovima zaustavljaju se na 20.25 časova. Cvećare u blizini Buenos Ajresa ostaju bez cveća. Do sahrane, Evino telo je izloženo u Ministarstvu rada. Pored kovčega prolaze milioni Argentinaca. Osam osoba koje su želele da priđu Evinom kovčegu su izgubile život u gužvama koje su vladale ulicama, a 2 000 osoba je teže i lakše povređeno. Ministar zdravlja, Ramon Kariljo, naručuje sveću visoku 165 cm, koliko je i Eva bila visoka. Palio je svakog dvadeset i šestog u mesecu na samo sat vremena, pa je očekivao da će sveća potrajati sto godina. Narod upućuje papi Piju XII molbu da Evu proglasi za sveticu. Sahrana, uz sve državne počasti, održala se 11. avgusta, a prisustvovalo joj je dva miliona ljudi. Cveće je, tokom povorke, bacano sa zgrada pored kojih je kovčeg prolazio. Zbog cveća, buke i venaca, nekim ulicama je bilo nemoguće normalno se kretati.
Eto kakva je žena bila Eva!
Priredila: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne i ostalih fotografija: historiadelperonismo.com, kultivisise.rs, sml.rs, momsecret.com, mediasfera.rs i kulturkokoska.rs
Izvor: sr.wikipedia.org
