Narušavaju li „stranci“ atmosferu u ekipi i da li je njihovo prisustvo u timu poželjno?
Ovih dana je fudbalsku javnost uzburkala vest da je selektor Dragan Stojković obavio razgovore sa Brazilcem sprskog porekla Lijankom Vojnovićem. I dok jedan deo ljubitelja fudbala smatra da je igrač takvih kvaliteta neophodan reprezentaciji, drugi su mišljenja da svlačionici ne treba igrač koji ne poznaje jezik reprezentacije za koju nastupa. Da bi mogli doneti bilo kakav sud o ovoj situaciji, neophdno je vratiti se u prošlost i videti kako je Srbija prolazila u situacijama kada je prihvatala, ali i odbacivala igrače iz inostranstva.
Igrač koga se mnogi sete kada se priča na ovu temu svakako je Marko Arnautović. Momak čiji je otac Srbin, a majka Austrijanka, fudbalsku karijeru je gradio u Holandiji, a na poziv reprezentacije Srbije čekao je do svoje 21. godine. Zakasnela reakcija rukovodstva saveza rezultovala je rampom koju je FIFA spustila na „transfer“ Arnautovića u naš nacionalni tim. Naime, iako je sam Arnautović u tom trenutku isticao da razmatra opciju prihvatanja ponude Srbije, pet utakmica koje tada već odigrao u dresu Austrije onemogućile su mu priliku da kao igrač reprezentacije Srbije istrči na teren jednog od dva naša najveća stadiona. Arnautović je u međuvremenu napravio odličnu karijeru, šest godina proveo je u Engleskoj Premijer ligi. Za reprezentaciju Austrije odigrao je čak 87 mečeva uz 26 postignutih golova.
Sledeći primer dolazi nam iz nešto toplijih krajeva, tačnije Španije, u koju se Bojan Krkić preselio nakon svoje fudbalske karijere. Njegov sin, koji se takođe zove Bojan, fudbalski je prohodao u Barseloni, za koju je Krkić stariji radio kao skaut. Ovde možemo progledati kroz prste rukovodstvu nacionalnog saveza, koje je u više navrata pokušavalo da u svoje redove privoli tada velikog talenta Bojana Krkića. Nakon godina u kojima se Krkić nećkao i nadao ozbiljnoj šansi u dresu Španije, FIFA je zabranila njegov eventualni prelazak među „Orlove“. Istini za volju, Krkić nikada nije opravdao očekivanja javnosti, a Srbija je dobila bolje igrače na njegovoj poziciji stasavanjem Aleksandra Mitrovića i kasnije Luke Jovića.
Pre nego što pređemo na fudbalere koji su zaista i obukli srpski dres, dodaćemo još neka imena spisku koji predvode pomenuti Arnautović i Krkić. Boje Azerbejdžana branio je nekadašnji napadač Železničara Branimir Subašić, a Predrag Preki Radosavljević jeprava fudbalska legenda na teritoriji SAD-a. Tu su još igrači poput Mustafića (Singapur), Utješanovića (Australija), Bakića (Kanada), Gogića (Kipar) i drugih.
Zdravko Kuzmanović je jedan od igrača koji su se nakon odrastanja u inostranstvu pridružili reprezentaciji Srbije. Kuzmanović se na ovaj čin odlučio nakon što je kao kapiten prošao sve mlađe selekcije reprezentacije Švajcarske. Sa „orlovima“ Kuzmanović je zaigrao i na svetskom prvenstvu u Južnoafričkoj republici 2010. godine, kada je Srbija, predvođena legendarnim selektorom Antićem, tragično ispala iz takmičenja tokom grupne faze. Na pedeset zvaničnih utakmica u dresu reprezentacije Srbije postigao je šest golova.
Patriotizam u svom najčistijem obliku pokazao je i Neven Subotić onda kada je to bilo potrebno. Subotić je svoju profesionalnu karijeru započeo u Nemačkoj, tačnije u Majncu, pod dirigentskom palicom danas jednog od najboljih svetskih trenera Jirgena Klopa. U Nemačku se tom prilikom vratio iz daleke Amerike, gde je nastupao za tim univerziteta Južne Floride. Nakon prvih profesionalnih sezona, dobio je ponudu da nastupa za reprezentaciju SAD-a. Baš kao i prilikom razgovora sa čelnicima saveza reprezentacije BiH, Subotić se zahvalio na ponudama i odabrao Srbiju kao tim u kojem će započeti svoju reprezentativnu karijeru. Prvi gol je postigao na utakmici kvalifikacija za svetsko prvenstvo 2010. protiv Farskih ostrva. U septembru 2013. poručio je tadašnjem selektoru Siniši Mihajloviću da mu je potrebna pauza od nacionalnog tima. Mihajlovićev naslednik, Dik Advokat je, nakon objavljivanja spiska pred početak kvalifikacija za EURO 2016, izjavio da je Subotić verovatno završio reprezentativnu karijeru. Nacionalni dres je obukao 36 puta uz 3 postignuta gola.
Da se vratimo na Vojnovića. Utisak je da 24-godišnji Lijanko još uvek nije opravdao epitet velikog talenta za koji je važio tokom igranja za mlađe selekcije Srbije i Brazila. U Torinu, za koji nastupa već par godina, snalazi se solidno, na početku sezone imao je utakmica u kontinuitetu na kojima bi bio strater, a kako se sezona bližila kraju, tako se i njegova minutaža na terenu smanjivala.
Što se njegove konkurencije u reprezentaciji tiče, tu pre svega treba istaći nezamenjivog Nikolu Milenkovića, koji se odličnim izdanjima izborio za poziciju startera. Mladi Strahinja Pavlović je ostavio sasvim solidan utisak na startu kvalifikacija i deluje da mu sistem igre koji forsira selektor i te kako odgovara. Kada ovoj dvojici još uvek mladih igrača pridodamo iskusnog Stefana Mitrovića, te Spajića i Veljkovića, dolazimo do zaključka da Vojnović i nema puno razloga da se nada eventualnoj ulozi startera na mečevima reprezentacije.
Na kraju treba pohvaliti želju selektora i napor koji ulaže kako bi imao što više fudbalera na raspolaganju. Kvalitetnih igrača nikad dosta, pa iako Vojnović možda trenutno i nema kvalitet za startnih 11 „Orlova“, ne treba ga trajno udaljiti od reprezentacije. Ukoliko Dragan Stojković proceni da Lijanko svojim karakterom, željom i kvalitetima zaslužuje da se nađe u konkurenciji za prvi sledeći spisak igrača, ne ostaje nam ništa drugo sem da podržimo izbor selektora i poželimo dobrodošlicu novom prvotimcu.
Autor: Nenad Stanković
Izvor: transfermarket, wikipedia
Foto izvor: blic, kurir
