10 surovo iskrenih pitanja koja niko ne postavlja

, LIFESTYLE

Još jedan tekst koji sam pripremio za čitaoce portala „Youth Now“ odnosi se na moja lična razmišljanja. Ovog puta se moja priča odnosi na pitanja koja mi do sada niko nije postavljao na način na koji bih želeo, ali zato jeste na nešto modifikovan način, u kojem se ja nisam snašao, pa su moji odgovori bili dvosmisleno shvaćeni sa druge strane. U svakom slučaju, u ovom tekstu ću se usuditi da napišem odgovore na pitanja koja mi niko nije postavio, a vredna su pomena, jer Lifestyle sekcija služi, između ostalog, i za deljenje svojih ličnih osećanja. Pitanja su raznorazna, tiču se mojih pogleda na privatan i javan život, bilo je teško odabrati ona najbolja, ali, za početak, odlučio sam se za 10 pitanja.

Neću se plašiti nikakvih reakcija, naučio kroz život da podnesem i negativne reakcije, ali ne i da lako prelazim preko nekih reči. Nadam se da ćete uživati u detaljima koje ću izneti u narednim redovima:

Da li sam insistirao da posredujem između različitih interesnih grupa?

Tu težnju sam najviše imao u osnovnoj školi, pogotovo u periodu između 4. i 8. razreda. Nakon pet godina odbijanja od strane obrazovnih institucija, i posredovanja od strane ugledne doktorke iz moje Sremske Mitrovice, Dunje Civrić, da u normalno obrazovanje primi jednu osobu sa autizmom, tri godine sam sa roditeljima i mlađim bratom (doduše, s njima i danas živim u drugom naselju) živeo u naselju Matije Huđi, bez stvari čijim neposedovanjem sam bio nezadovoljan − ondašnjim dial-up internetom, te kablovskom. Taj period od septembra 2005. do marta/aprila 2008. bio je najstresniji za moj život. Moj otac je prepoznavao da sam radije slušao hitove sa svetskih top-lista, ali, ugrozio je moje odrastanje uz balkanske folk ritmove.
Tada je društvo o meni imalo pogrešan utisak, bio sam van nekih njihovih tokova i morao sam da se pretvaram da je sve kod mene u redu. Zapravo i nije bilo tako. Nisu me nešto mnogo prozivali i ismevali, ali − moj najveći problem je bio u tome što takav vid šale nisam mogao najbolje da svarim, kao što, iskreno, ni sada sasvim ne mogu.
Ostavljam po strani te uvodne činjenice i prelazim na bitnu stavku prvog pitanja, a zove se posredovanje. Negde u to vreme, veliku i urnebesnu popularnost na našim prostorima počela je da beleži ugledna Televisina tinejdž-sapunica „Rebelde“ (Buntovnici), i moram da priznam da su sva tri odeljenja OŠ „Boško Palkovljević Pinki“, bar iz mog ugla gledano, imali najbrojnije fanove te serije i njene muzike. S druge strane, bio je srednji broj fanova ondašnjih Diznijevih igranih produkata tipa: „High School Musical“ (Srednjoškolski mjuzikl), „Hana Montana“, „Veštica iz Vejverli Plejsa“, „Zak i Kodi“ i „Rok kamp“, koji je najviše bio prisutan u odeljenju VIII-2, koje je imalo više dece uglednih lica negoli moje odeljenje, koje je po sastavu dece bilo mešovitog stanja u smislu toga čiji roditelji su bili bogati, čiji srednje bogati, a čiji siromašni. Siromašnih ljudi u smislu „nemamo od čega da živimo“ nije bilo, a i da je bilo, svi su oni bili racionalni. Gledajući sve te razlike, hteo sam da zbližim sve one koji se ili vole ili hejtuju, a da ne razgovaraju o suprostavljenim interesima, već o drugim interesima oko kojih se ne suprotstavljaju. Zbog toga sam i bio voljen u osnovnoj, jer sam težio da budem neutralan.

O kome imam lepo mišljenje i za koga nikada nisam rekao nešto ružno?

Takvu osobu sam sreo upravo na master studijama. Dve godine je stariji od mene i dolazi iz obližnjeg mesta Rume. Imam lepo mišljenje o njemu, redovno mu fejvujem sve slike na Instagramu, ali, odgovara mi samo kada upadnem u neki problem i tražim savet. Isto tako, u poslednje vreme volim da slušam istu vrstu muzike kao i on.  Ali, povučen je; takav mu je karakter i ja na to ne mogu uticati. Sve to razumem, niko nema vremena za kuckanje, baš kao i svi mi iz u međuvremenu sazrelog društva, ali, najveći problem u prvoj generaciji master studenata sa moje strane jeste nedovoljna hemičnost u odnosima, iz razloga što svi mi dolazimo iz različitih generacija i svako nalazi grupacije za sebe kada se nađemo zajedno, iako nemamo svaki dan predavanja. U svakom slučaju, kao pojedinac se lepo slažem sa svima, i tu sam pokupio nekoliko prijateljstava za koje sam ubeđen da će trajati ceo život. Uvek ću im se obraćati za savet i problem i još ponešto, i dobijaću odgovore. Ima još takvih ljudi, nabrojaću ih nekom drugom prilikom.

Kada ću se oženiti?

Ja nemam neke sreće s devojkama, niti sam znao kako da postupam prema njima što se udvaranja tiče, ali, što se tiče prijateljskog odnosa, tu sam znao kako dobro da postupam i šta da ispravim kada primetim da nešto ne valja. Voleo bih da se pre 30. godine, ili najviše do 35. godine života, emotivno skrasim, ali, iako su male šanse da se to dogodi, voleo bih da se nešto u dogledno vreme promeni.

Koga bih voleo da imam za kuma na svadbi?

Voleo bih da mi kum na svadbi bude jedan čovek koga ću spomenuti i u petom pitanju, dolazi iz naselja Orao kod Sremske Mitrovice i jedan je od mojih životnih uzora. Bavi se sportom ceo svoj život, ima 40 godina, i zove se Miroslav Kovačević. Zovemo ga Ćomi.

U kom naselju u mom gradu bih voleo da živim?

Zbog mog druga iz osnovne i srednje škole Marka Trećaka, kao i zbog još jedne spomenute legende u mom mestu, Miroslava Kovačevića, najviše sam zavoleo naselje Orao, koje je blizu naselja Matije Huđi u kom sam odrastao. Tu je uvek mirna atmosfera, tu se blizu džiu-džicu kluba „Bezbednost“ nalazi zgrada u koju sam se zaljubio na prvi pogled, nema saobraćajne gužve, i – šta ćeš više!

Da li bih ikada voleo da se tetoviram?

Odgovor je – DA. Ranije sam, dok nisam napunio jedno 16, 17 godina, prezirao tetovaže, ali, kada sam video neke velike muzičke zvezde današnjice koje ih lepo iznose na svom telu, poput članova nekadašnjeg boj-benda „One Direction“ i Džastina Bibera, onda sam ih i ja zavoleo. Stvarno ne znam kako, ali, zavoleo sam ih. Kao ljubitelj muzike, za prvu tetovažu koju ću uraditi čim budem bio pri parama i još malo smršao, odabrao sam ovu ilustraciju koju sam priložio na slici ispod.

Mixtapes Tattoo - YouthNowNew
Moja prva želja za tetovažu

Razlika će biti u tome što bih voleo da umesto „Mixtapes“ stoji godina mog rođenja (1995). Ali, još neko vreme ću biti bez njih, nažalost.

Zašto nikad ne bih voleo da u životu napravim privatan Tik-tok profil?

Razlog je jednostavan – 2. septembra punim 26 godina i shvatam da sve manje vremena imam za glupiranje pred kamerama. Okej, mogu da napravim informativan Tik-tok profil, da uz pomoć njega sprovodim neke najnormalnije izazove, ali, ples i glupi izazovi tipa „probaj da pet sati ostaneš gladan“ mi nikako nisu u skladu s ovim godinama. Moje mišljenje je da današnji tinejdžeri treba dobro da razmisle kako postupaju prema toj mreži, kako u dvadesetim godinama života ne bi došli u situaciju da se kaju.

Sa kojim čovekom iz domena volonterskog novinarstva nisam u naprasno dobrim odnosima?

Odgovor je jednostavan – u pitanju je Vladimir Dolapčev, urednik tinejdž-portala „Famoza“. Da sam bio u okej odnosima s njim, jesam, a da sam otkrio zbog čega je odlučio da mi se više ne javlja – to do danas nisam uspeo da odgonetnem. Imao sam jedno tri, četiri članka koje sam poslao, i prva četiri, pod nazivom „Đorđetov blog“, bila su mi objavljena. Peti nije dobro prošao, posle šestog, koji takođe nije bio objavljen, prestao je da mi se javlja. Pisao sam jednu dramatičnu priču o tome zašto sam pomišljao na brijanje glave, jer su i nekadašnji tinejdž-časopisi imali popriličan broj tih socijalnih priča. Međutim, njegova poenta se svodi na načelo: „Nek’ ti život miriše na cveće“, i ja to poštujem, jer je njegova „Famoza“ za ovih šest godina postojanja imala zadatak samo da vedri uobičajenu svakodnevicu.
Još jedan problem u generalnom smislu je taj što konkurencija u vidu takvih portala nije veća, a i ova dva-tri koja postoje (pored navedenog, tu su i: „Hej!“ magazin i „Teen Star“), pomalo su monotona i nedostojno konkurentna. Nema uniseks tema, obraćaju se devojčicama kao osobama kojima je potrebno malo samopouzdanja, pa bih ja voleo da postoji i nešto što je potpuno uniseksualno u smislu obrađenih tematika, kao i da postoji jednak balans između obrađenih domaćih i stranih zvezda, u smislu da se probere sve ono što današnja omladina voli, i da se to ne radi kroz tabloidan aspekt.

Kome sam bio trn u oku?

Bio sam jednom čoveku iz Bačke Topole koga sam neosnovano vređao, iako on meni ništa loše nije počinio. Šest godina je stariji od mene, zove se Slobodan Carić i najveći krivac za spajanje sa njim bio je jedan forumaš koji me je na poznatoj uskonarodnoj veb-lokaciji zvanoj „RTV Forum“ vređao samo zbog drugačijeg načina razmišljanja. Mislio je da ću sa Slobodanom Carićem bolje da kliknem, ali, desilo se to da mi je pokvario sliku o muzici koju sam do tada stekao. U isto vreme mi je malo tu sliku popravio, ali, vređao sam ga zato što ga nisam dobro poznavao. Više nismo u kontaktu jer on to ne želi, i isto tako se plašim da će prebiti jednom i mog brata, koji studira u Novom Sadu, kada se budu sreli i kada ovo bude pročitao. Ali, voleo bih da mu se izvinim i priznam da sam ga pogrešno shvatio.

Da li ću nastaviti da vređam druge ljude?

Naravno da neću, jer sada sam zreliji, dobro sam upoznavao materiju kod svakog, i čak kada sam shvatio da imamo neke suprotnosti, u isto vreme sam i shvatio da se dobro privlačimo kod onih interesovanja koja su nam bliska. Voleo bih da imam što više dobrih odnosa, da se više nikad ne ružimo međusobno.


Ako vam se dopada ovaj moj serijal, voleo bih da se češće družimo i na takav način. Želeo bih vam veliki pozdrav do idućeg TMI tag susreta sa vama!


Autor: Đorđe Vesković
Izvor naslovne slike: pixabay.com
Izvor slike tetovaže smeštene u sredini šestog pitanja: nextluxury.com