O NOVINARSTVU SA TAMAROM SKROZZOM: “NE MOŽE NOVINAR DA BUDE NEZAINTERESOVAN ZA ISTINU”

, AKTUELNO, INTERVIEW

DOBITNICA NAGRADE “OSVAJANJE SLOBODE” FONDA MAJA MARŠIĆEVIĆ TASIĆ, UREDNICA TV PRODUKCIJE AGENCIJE FONET I NOVINARKA NEDELJNIKA “VREME” I PORTALA CENZOLOVKA, OTKRIVA NAM KAKO JE ŽELJA JEDNE TINEJDŽERKE ZA ISTORIJOM UMETNOSTI UTIHNULA NA STUDENTSKIM DEMONSTRACIJAMA I UMESTO NJE SE RODILA STRAST ZA NOVINARSTVOM.

Kako započinje Vaše interesovanje za medijsku sferu?

Moja karijera počinje prilično neobično ako se poredi sa nekom klasičnom novinarskom karijerom. Nisam nikada htela da budem novinarka. Studirala sam istoriju umetnosti, bila sam potpuno u tom filmu. Onda su krenule studenstke demonstracije 1996. i 1997. godine. Te demonstracije su me trgnule kao što me ništa u životu nije. Bukvalno manijački sam svaki dan odlazila i bila deo demonstracija, a taj entuzijazam trajao je mesecima. Kada su se demonstracije završile, jednog dana sam shvatila da ta priča – istorija umetnosti, muzeji, mermerni holovi, slike – da to ništa nije moje. I u tom trenutku postavljam sebi pitanje da li ću biti aktivistkinja, da li da se bavim politikom, ili da idem u medije? Po mom mišljenju, mediji su bili jedini logički način da se društveno angažujem. 

Kako ste postali deo ekipe Radio Indexa?

Nakon demonstracija, bila je audicija za Radio Index, prvo za spikere. Meni je bio san da odem pred mikrofon. Međutim, kada sam videla koliko je ljudi bilo tamo, odmah sam odustala, jer sam dolazila iz Vojvodine, i to se osećalo u mom govoru. Mislila sam da će me „oduvati“ i zbog toga ja odustanem. Nakon dve nedelje, održavala se audicija za novinare. Moji prijatelji su me čekali ispred fakulteta na kojem se radio test iz opšte kulture, kako ne bih ni slučajno odustala i izašla. Pošto sam na testu i intervjuu odlično prošla, postajem novinarka Radio Indexa i tada, pre 24 godine, počinje moj najlepši novinarski, pa i životni period.

Koja je to prekretnica koja Vas je navela ka putu štampanih medija, odnosno prelazak u tim nedeljnika “Vreme“?

Meni se prelazak sa radija na štampu desio prilično slučajno. Nekoliko puta uzimala sam izjave od Dragoljuba Žarkovića i to se njemu iz nekog razloga veoma dopalo. Jednom prilikom došla sam u redakciju po nekoliko besplatnih primeraka “Vremena” namenjenih Indeksu, i Žare me je na hodniku pitao da li bi htela da pišem za njih. Pristala sam, naravno. Taj skok iz radio novinarstva u štampane medije nisam mnogo ni osetila. Uvek su moja pitanja i tekstovi bili predugački, tako da – formalno – nikada i nisam bila tipična radijska novinarka. 

Šta je pružilo, a šta oduzelo radio novinarstvo, a šta štampani mediji? 

Razlika je ogromna, ne u smislu medijskog sadržaja, nego u smislu dinamike posla. Na radiju sam bila non-stop angažovana, nije bilo smene, ni radnog vremena, ni bilo kakvog plana u životu. U odnosu na to, rad u nedeljniku je bukvalno banja. Pišeš jedan tekst nedeljno, imaš vremena da posmatraš razvoj događaja, i to je zapravo za mene kvalitet posla. Nemaš obavezu da pratiš, da ti trčiš za događajem, nego se događaj odigra, a ti imaš dovoljno vremena da o njemu razmišljaš, i mislim da je to ogromna prednost štampe u odnosu na radio novinarstvo. Još jedna prednost koju pruža rad u štampi, jeste što ne zavisiš u tolikoj meri od tehnologije koliko je to na radiju. Na radiju mi se dešavalo da snimač ne snimi važnog sagovornika, ili da u mi u sred vesti sa tavanice pada mikrofon. I na kraju, ljudi mnogo lakše pričaju za štampane medije, jer im se ne vide lica, ne čuje glas i slično. Ali mladi ljudi treba da se oprobaju u svim sferama, da odslušnu sebe, jer nisu svi novinari za sve. Konačno, i sama već tri godine radim kao urednica TV produkcije u FoNetu, a sa koleginicom Danicom Vučenić svake nedelje pravim emisiju Kvaka 23 za tu agenciju. Dakle, u 45-oj sam bila prinuđena da „proširim horizonte“ i da, paralelno sa pisanjem, radim nešto sasvim novo. U novinarstvu se nikada ne zna gde ćeš da završiš. 

U okviru Saveta za štampu, član ste Komisije za žalbe kao predstavnik NUNS-a. Koliko je važno postojanje samoregularnog tela poput Saveta za štampu, kao etničke smernice za novinske kuće? 

Savet za štampu je samoregulatorno telo nezavisno od države, mi ne primamo platu, sastojimo se od predstavnika medija, i zato je veoma važno postojanje takvog tela. Sa druge strane, pitanje je kolika je realna naša moć u datim okolnostima. Svuda u svetu se odluke Saveta za štampu izuzetno poštuju. Treba da imamo u vidu da njihovi mediji prave znatno manje etičke greške, za razliku od naših medija. Mi na našim sednicama odlučujemo o veoma malom broju onoga što se dešava u štampi. Takođe vršimo i dnevni nadzor nad dnevnom štampom sa nacionalnom pokrivenošću, gde već godinama beležimo destine prekršaja na dnevnom nivou. Iako nas mediji poput Informera, Srpskog telegrafa i sličnih, uopšte ne priznaju, Savetu je mesto u budućnosti obezbeđeno upravo zbog njih i njihove prakse delovanja, standarda koje su se srozali i modela ponašanja koje su uveli u javnu sferu. 

Da li je sajt “Cenzolovka“, čija ste takođe saradnica, jedan od puteva ka osvešćivanju građana koju poziciju zapravo mediji zauzimaju u društvu?

To je portal koji se bavi isključivo medijima, pogotovo pritiscima na medije. Takvi veb portali su itekako potrebni, u ovom trenutku suštinski neophodni, jer na jednom mestu ukazuju na sve aspekte devastacije medija na domaćem i globalnom nivou. “Cenzolovka” je meni lično omogućila da se nakon rađanja deteta i nametnute pauze vratim u svet novinarstva, na šta sam joj ja izuzetno zahvalna.

Pročitajte i: Zašto smo počeli da sumnjamo u sve što nam mediji prenose?

Kako udruženje poput Nezavisnog udruženja novinara Srbije, gde ste bili na mestu potpredsednice, doprinosi otklanjanju medijskog mraka u našoj zemlji?

Udruženja postoje oduvek i svuda, treba da se bave statusom novinara, socijalnom ulogom, problemima i slično. Iako sam zbog neslaganja s nekim odlukama pre dve godine izašla iz NUNS-a, čast mi je što sam bila članica udruženja koje je nastalo onda kada su se novinari usprotivili neprofesionalnosti svojih kolega iz UNS-a. Problem je što su ta dva udruženja u stalnom sukobu, zbog čega ih građani ne percipiraju kao profesionalna udruženja, već udruženja koja zauzimaju nečije stavove, za nekoga su..

Postoji li mogućnost da se upali svetlo i otera medijski mrak iz Srbije? 

Medijska pismenost je ozbiljna globalna tema. U mnogim zemljama postoje programi koji decu u ranom školskom uzrastu medijski opismenjuju. Zbog toga se na primer u Skandinavskim zemljama ne može dogoditi dirigovani intervju. Mislim da je nama neophodno i medijsko, ali i funkcionalno opismenjavanje. Što bi se reklo, da sam ja neka vlast, uvela bih medijsku pismnenost u prvi razred osnovne škole, jer bez te medijske pismenosti ovde neće biti uspeha na duže staze. Samo medijski pismena publika može da utiče na formiranje zdravog medijskog tržišta. Sa druge strane, ima previše fakulteta za obrazovanje novinara, koji odatle izlaze sa nedovoljno znanja, manjkom interesovanja i totalnim deficitom strasti. 

Da li je moguće voditi odvojeno privatni od poslovnog života novinara?

Novinarski posao se nikada „ne gasi“. Kao mlada novinarka, ja sam se i na kućni interfon javljala sa: „Radia Index“, a i danas mi se desi da mi „izleti“ naziv redakcije. Mislim da pravi novinari nikada ne ostavljaju svoj posao. Svakog dana se nešto dogodađa. Ako se jedan dan isključiš potpuno, moraš da radiš tri dana da bi se vratio na posao. Nemate radno vreme što je sa jedne strane odlično, ali sa druge to znači da nemate odmor. Jako utiče na privatni život, pogotovo kod žena. Cena novinarstva je jako velika i, nažalost, plaća se teškim bolestima, preranim umiranjem, problemima u braku, vezama, prijateljstvima. To nije profesija za ljude koji žele miran život, već za one koji žele da žive nemirno, sa svim pozitivnim i negativnim stranama koje to nose. 

Dobitnica ste nagrada “Osvajanje slobode”, “Ličnost godine OEBS”, “Jug Grizelj”i „Katarina Preradović“. Koliko su nagrade važne za jednog novinara?

Nagrade su zanimljiva stvar. Nisam dobila ni jednu do 2015. godine, i stvarno sam mislila da to čime se bavim nije sektor u kojem se dobijaju nagrade. “Osvajanje slobode”, na primer, za mene je bilo kao da su naučniku rekli da je dobio Nobelovu nagradu. Kada su mi javili, mislila sam da me zezaju. Nagradu „Jug Grizelj“ dobila sam nakon što sam zbog porođaja dugo bila van tokova i zbog toga mi je naročito važna, dok je nagrada „Katarina Preradović“ ogromna čast pošto je posvećena jednoj vanserijskoj novinarki koja nas je prerano napustila, a koja je bila veliki borac protiv bezakonja i nepravde. Nagrade vas ne određuju, ali veoma znače. Za njima ne treba da se juri, ali super je kada vas nagrade. 

Koji bi naziv nosila knjiga o Vama?

Već imam knjigu pod nazivom “Sve po spisku“, kojom su obuhvaćene moje kolumne iz magazina LINK od pre petnaestak godina. Kad je knjiga trebalo da bude objavljena, ja nisam imala naslov. Inače sam antitalentovana za naslove, dok urednici “Vremena” po pravilu imaju dara za to. Zato sam uredniku “Vremena” Filipu Švarmu poslala knjigu da je pročita i da joj da naslov. Nije prošlo ni pet minuta, on me zove i kaže “Sve po spisku“. Mislim da taj naslov mene zapravo skroz opisuje. Eto, i druga knjiga bi se tako zvala. Sve po spisku, konačni obračun. 

Koja je preporuka mladima generacijama koji se možda sada upravo bude sa željom da postanu deo medijske sfere?

To je teško reći. Moraju da budu čvrsti u odluci da žele to. Na samom početku, ukoliko vide da to nije njihova priča, da ne prisiljavaju sebe da ostanu tu. Ne postoji ništa gore od frustriranog novinara. Moraš da budeš siguran šta želiš i kakav želiš da budeš u tom poslu. Što bi jednom rekao moj kolega Milan Milošević: “Nisu strašne greške, strašne su stranputice.” Na stranputicama su oni koji žele zlo ljudima. Greške su dozvoljene, osim one koje nanose zlo ljudima. Rad u novinarstvu je zapravo rad u interesu svih ljudi. Moraš da voliš ljude kao takve, da ljudima pomažeš svojim radom. Posao je veoma zahtevan, gadan, ali u isto vreme najlepši na svetu i ne bih ga menjala ni za šta. 

Autor: Jovana Golubović
Izvor: sagovornica Tamara Skrozza
Foto/izvor: Nova.rs