O temi mentalnog zdravlja postoji mnogo predrasuda i zabluda. Ljudi sebi daju za pravo da dijagnostikuju svoje i tuđe psihičko stanje, smatrajući da je površno „znanjeˮ koje stiču na internetu (uglavnom na društvenim mrežama) neka vrsta sertifikata ili diplome koja im dozvoljava da glume psihijatre i psihologe. Očigledno je koliko je ovakva tvrdnja apsurdna.
Stručna lica se sa razlogom nazivaju „stručnaˮ – ona su se školovala za pozicije koje zauzimaju i zanimanja kojima se bave. Tako su psiholozi i psihijatri edukovani o mentalnom zdravlju i kompetentni da ga procenjuju i dijagnostikuju. Svako ko nema diplomu iz ovog polja ne bi trebalo da glumi stručnost jer može samo pogoršati nečije stanje – čak i iz najbolje namere.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) podrazumeva ponavljajuće neželjene misli, ideje i osećaje – opsesije – zbog kojih osoba ima potrebu da ponavlja određeno ponašanje – kompulzije. Treba ga razlikovati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti (OKPL) – za razliku od OKP-a, OKPL uključuje dugoročne, atipične i problematične osobine ličnosti, kao što su perfekcionizam, potreba za kontrolom i redom, i slično. Osobe sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem ličnosti će, pored svog života i navika, često pokušavati da kontrolišu i tuđe. One su ekstremno posvećene uspostavljanju reda, pravljenju listi zadataka, savršenom izvođenju i najsitnijih poslova, itd., te njihovo ponašanje može biti protumačeno kao hladno, apatično i strogo. Sa druge strane, ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem imaju potrebu da kontrolišu svoje navike, bez da nužno utiču na druge.
Sada kada smo se upoznali za razlikama između OKP-a i OKPL-a, možemo se fokusirati na ustanovljavanje razlike između pravih karakteristika opsesivno-kompulzivnog poremećaja i ustaljenih stereotipa koji mogu, ali ne moraju biti istiniti.
Mnogo puta smo čuli nekoga da izgovori: „Uvek moram da postavim alarm na okrugli broj časova – sigurno imam OKPˮ, „Odeća mi je uvek poređana po bojama – sigurno imam OKPˮ, „Ne mogu da podnesem nered na svom stolu – sigurno imam OKPˮ, i sl. Možda smo i sami nekada izgovorili sličnu rečenicu. Sve prethodne tvrdnje su proizvod ustaljenih stereotipa koje ljudi primenjuju bez ikakvog razmišljanja o posledicama. Međutim, koliko god bezazleno zvučalo, samodijagnostikovanje nije nimalo naivno i, prvenstveno, nije u redu prema ljudima koji zaista pate od nekog mentalnog poremećaja. Zato za početak treba da zastanemo i razmislimo – ako smatramo da zaista imamo problem, jedino ispravno rešenje jeste da posetimo profesionalca. Postavljanje neosnovanih dijagnoza neće doneti ništa dobro ni nama, ni drugim ljudima.
OKP je stanje koje se neretko meša sa anksioznošću, upravo zato što spada u anksiozne poremećaje. Opsesije su intenzivne potrebe i nagoni koji kod osobe izazivaju strah, osećaj krivice, stres ili gađenje. Kompulzije su odgovori na ovakva osećanja – telo želi da se izbori sa neprijatnim osećajem tako što će zadovoljiti određenu potrebu. Problem je što je to zadovoljenje trenutno i kratkotrajno (traje 5–10 minuta). Mozak vremenom postaje imun na njega, pa opsesije postaju sve češće i intenzivnije, a kompulzije manje delotvorne. Zbog ovoga netretiranje OKP-a dovodi do ozbiljnog pogoršavanja čovekovog stanja, pa je važno obratiti se stručnjaku ukoliko primetimo neki od simptoma.
Pročitajte i: Ako odlazim kod psihoterapeuta – da li sam lud?
Koji su simptomi OKP-a?
Ne postoji jedan set simptoma koji se javlja kod svakog pojedinca sa OKP-om. Svako se sa ovim problemom može suočiti na drugačiji način. Na primer, strah od bakterija će kod osobe pokrenuti potrebu za stalnim pranjem ruku (ovo je jedan od najuobičajenijih primera). Strah od zaboravljanja važnih stvari izazvaće potrebu za čestim proveravanjem da li smo sve poneli, iako smo svesni da smo već više puta utvrdili da je sve tu. Jednostavno rečeno – neosnovani strahovi i neodoljive potrebe za ponavljanjem određenog ponašanja jesu neki od simptoma OKP-a.
Nemoguće je nabrojati sve opsesije koje se mogu javiti kod nekoga, jer one zavise isključivo od čovekove mašte.
Kompulzije (stalno pranje ruku, previše često proveravanje voljenih osoba…) predstavljaju odgovor tela na opsesivne misli. Osoba ne želi konstantno da ponavlja jednu te istu radnju, ali ne može da prestane, iako je svesna da su njeni strahovi, osećanja i sl. neosnovani i iracionalni. Kada je telo suočeno sa jakom potrebom koja izaziva nepodnošljivu anksioznost, jedino logično rešenje jeste da tu potrebu zadovolji, makar i trenutno. Bez terapije, proces javljanja opsesija praćenih kompulzijama postajaće sve gori, a život osobe koja se sa njima suočava sve komplikovaniji.
Šta da uradite ako primetite simptome OKP-a?
Obratite se stručnom licu. Porodica, prijatelji, partneri – ne mogu da Vam pomognu, iako bi to sigurno želeli. Jedino su psiholozi i psihijatri kompetentni da se bave ovim i sličnim pitanjima. Ako se ispostavi da nemate nikakav problem, makar ste proverili i možete biti sigurni da je sve u redu. Svakako, obraćanje stručnjaku ni na koji način ne može da Vam naškodi.
Ko ima predispozicije za dobijanje OKP-a?
Različitim istraživanjima je utvrđeno da opsesivno-kompulzivni poremećaj može biti nasledan. Ukoliko jedan roditelj pati od ovog poremećaja, postoji 1:4 šanse da će ga dete naslediti. Ipak, OKP se može javiti i kao odgovor na veoma stresne i neprijatne situacije (slično kao posttraumatski stresni poremećaj) ili zbog same moždane strukture pojedinca. Kompleksni mozak koji obraća pažnju na najsitnije detalje, preterano razmišlja i obrađuje svaki podatak, i preispituje svoje ponašanje i emotivno stanje, skloniji je razvijanju OKP-a.
Najjednostavnije rečeno, osoba koja pati od ovog poremećaja traži apsolutnu sigurnost.
Kako se OKP leči?
Najvažnije je naći profesionalca koji zna kako da tretira opsesivno-kompulzivni poremećaj. Za lečenje se koriste različite tehnike, ali je do sada najefikasnija metoda izlaganja i prevencije odgovora. Ona podrazumeva izlaganje osobe situacijama koje kod nje pokreću anksioznost, a zatim pružanje otpora potrebi da uradi nešto kako bi se rešila te anksioznosti. Na primer, ako pacijent ima strah od bakterija, terapeut će od njega tražiti da se odupre potrebi da opere ili dezinfikuje ruke u situacijama kada se ta potreba javlja. Zašto je ova terapija uspešna? – zato što kompulzije govore mozgu da su njegovi strahovi realni. Kada osoba prestane da sprovodi kompulzije, mozak će, nakon dugo vremena i velike upornosti, uvideti da su njegove opsesije neosnovane i prestati da obraća toliko pažnje na njih. Kod ove terapije ključna je upornost – nijedna promena se ne dešava preko noći. Iako OKP neće biti potpuno izlečen, terapija će pomoći ljudima da savladaju ovaj poremećaj i učine da on ima mnogo manji uticaj na njihov život.
Zaključujemo: ako osećate neki od simptoma OKP-a (ili bilo kog drugog poremećaja) – obratite se psihologu ili psihijatru. Nemojte davati sopstvene dijagnoze i zaključke. Ukoliko neko u vašoj okolini pati od nekih simptoma – dajte mu isti savet. Mentalno zdravlje je podjednako važno kao i fizičko, i ni u kom slučaju ga ne treba zanemariti.
Pročitajte i: DEPRESIJA JE VIŠE OD EMOCIJE
Pripremila: Anastasija Mitrović
Izvori: health.com, verywellmind.com
Foto-izvor: uniquemindcare.com
