Najveći pravoslavni hram na Balkanu, smešten na Vračaru, skoro dva veka čuva srpsku istoriju i veru srpskoga naroda

          Prvi jutarnji zraci ogledaju se na krstu najvećeg srpskog pravoslavnog hrama, kao i najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu. Ušuškan na blago uzdignutoj površini opštine Vračar, u Beogradu, predstavlja simbol srpske države. Hram je podignut na mestu za koje se smatra da je Kodža Sinan-paša, 1594. godine, spalio mošti Svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve i prvog srpskog arhiepiskopa.
          Mnogobrojne staze kojima je hram okružen, vode samo do jednog mesta – to je ulaz u hram na kojem se nalazi ogromna gvozdena kapija, ali je ona, usled pandemije korona virusa, zamenjena staklenim pokretnim vratima. Na vratima se nalazi mnoštvo veličanstvenih ukrasa koji su ispupčeni, pa se mogu osetiti pod prstima kada se rukom pređe preko površine vrata. Zakoračili smo i ušli u prostorije hrama. Vazduh koji struji hramom topao je i prijatan. Ogromno prostranstvo hrama izaziva oduševljenje.
          Zidine hrama urađene su u srpsko–vizantijskom stilu, a u osnovi je oblika grčkog krsta sa kupolom nad naosom. Godine 1895. javila se ideja da se, na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save, podigne hram. Osniva se Društvo za podizanje Hrama Svetog Save. Prvi konkurs raspisan je 1905. godine, ali bez rezultata. Sledeći konkurs održan je dvadesetak godina kasnije, na kojem je projekat izgradnje hrama pripao arhitektama Bogdanu Nestoroviću i Aleksandru Deroku.
          Drugi svetski rat onemogućio je dalje radove. Nemačka vojska je koristila površinu namenjenju za izgradnju hrama za parkiranje automobila. Nakon završetka Drugog svetskog rata, komunistička vlast je na temeljima simbola grada Beograda parkirala svoje automobile, a razna preduzeća su tu čuvala stvari kao u magacinu. Iako hram nije završen, duh pravoslavne vere i dalje je lebdeo nad Vračarom. Ponovna izgradnja hrama zvanično je počela 1958. godine, na čelu sa patrijarhom Germanom. Hram se postepeno izdigao – poput feniksa iz pepela. Rekonstrukcija hrama otpočela je 2002. godine, a i dalje traje.
          Unutrašnjost hrama ispunjena je svetlošću veći deo dana. Iako se čuje glasan odjek bušenja i udaranja čekića koji dolaze spolja, ipak se može pronaći mir za kojim tragaju vernici koji dolaze u odaje svetosavskog hrama. Od vrata, pogled se otima pravo u visine hrama. Mnogobrojni sveci oslikani su najlepšim bojama, dok sama pozlata hrama čini da vam telo zastane i još malo uživa u pogledu. Vaš pogled probijaće se kroz luster koji je postavljen niže u odnosu na samu kupolu. Prirodni sunčevi zraci koji dopiru kroz kupolu, uspešno se bore protiv veštačkog svetla koje dopire sa lustera. Ikone su postavljene sa leve i desne strane, a uramljene i posute zlatom, stvaraju utisak kao da su od zlata izlivene tačno pred našim očima. U samom centru nalazi se Bogorodičina ikona sa pozlaćenom pozadinom, uramljena tamnijim drvetom takođe posutim zlatnim prahom, prelivena sjajem koji stvara stakleni efekat na kojem se mogu ogledati mnogobrojna lica koja su tu došla da se pomole.
          U hramu, ali i ispred njega, mogu se kupiti suveniri. Posetioci imaju priliku da za uspomenu kupe ikone mnogobrojnih svetaca, magnete na kojima je oslikan Beograd, Hram Svetog Save ili su prekriveni bojama zastave Srbije. Sveće se mogu uzeti i samo sa darivanjem nekoliko dinara u kutiju. Nekada sa leve strane, a sada sa desne, pored oltara na kojem se nalazi ikona Bogorodice, mogu se zapaliti sveće u zdravlje živima i spokojan san mrtvima.

Pročitaj i: Ljudi moga kraja ćutanjem moraju da se brane

          U hramu se trenutno nalazi preko trideset ljudi. Ono što hram nudi, jeste jednakost među narodom. I jaki i slabi stoje pognute glave pred božjom voljom. Red pred ikonom Bogorodice je dug, ali nema nestrpljivih. Topao vazduh čini čekanje u redu veoma prijatnim. U prostorijama svetosavskog hrama nalaze se ljudi drugačije boje kože, različitih kultura i snova, ali je sve to zasenila moć vere u dobro među ljudima. To je upravo bio cilj onog kome je podignut hram. Sveti Sava, sin velikog župana Stefana Nemanje, pre nego što se zamonašio nosio je ime Rastko Nemanjić. Mladić koji se odrekao bogatstva i slave, doneo je veliku pobedu srpskome narodu tako što mu je omogućio autonomiju i obrazovanje, hrabro se borio za njih, pa ga narod sada slavi kao sveca.
          Na osamdesetak metara od betonskog tla, na unutrašnjosti kupole, oslikani su sveci koji nadgledaju prostorije hrama. Osvetljenost je trenutno slaba, ali ikona koja se nalazi na plafonu, zbog svojih jarkih boja, dolazi do izražaja, i uz pomoć prirodne svetlosti koja dopire sa vrata, pruža dovoljno vidljivosti posetiocima. Sve više ljudi ulazi u hram. Komešanje među strancima koji se dive arhitekturi hrama ne kvari tišinu. Može se videti pokoji blic foto-aparata. U pozadini se nalaze ljudi sa čijih se usana može čitati molitva koju trenutno izgovaraju. Tiho šapuću i mole se za svoje najmilije. Blago pucketanje izazivaju cipele posetilaca koji gaze preko kamenčića koje ostavljaju majstori za sobom. Prodavci suvenira pokušavaju da se sporazumeju sa strancima kako bi uspeli da prodaju svoje proizvode. Uspeli su. Malo pomoću govora na engleskom jeziku, malo uz pomoć pokreta rukom, ali kompromis je postignut. To je poruka izgradnje svetosavskog hrama – vera među ljudima. Nenasilan način ispunjen ljubavlju za ljudski rod. Na sredini hrama nalazi se najveća radost – deca. Trče, smeju se i grle svoje roditelje koji im objašnjavaju kako da se pravilno prekrste – „U ime Oca i Sina i Svetog Duha, Aminˮ.          Nakon obilaska hrama, prilikom izlaska, kao i ulaska u hram, običaj je da se prekrsti i poljube vrata. Nekoliko koraka dalje od ulaza u hram, nalazi se fontana. Hladna voda koja se sliva niz mermerne pločice pruža osveženje u letnjim, vrelim danima. Veruje se da brojanice koje se kupe, treba potopiti u vodu ispred hrama. Jaka svetlost dana presijavala se na krstićima brojanica koji su potopljeni u osvešćenoj vodi. Pored hrama nalazi se Narodna biblioteka Srbije, pa je područje oko hrama uvek prepuno ljudi. Park je ispunjen velikim brojem drvenih klupa na kojima se može sedeti i uživati u veličanstvenom pogledu na jednu od najvećih i najlepših građevina na Balkanu.

„Svetorodne loze Nemanjića, izabranih Bogom carevića.
Svetog Simeona i Save,
Što zemaljske dvore ostaviše,
i dušom se nebu priljubiše.
Rasti, rasti moj zeleni bore.ˮ

Autor: Jovana Golubović
Foto-izvor: freepik.com