Sigurno je svako od nas, u određenim momentima svog života, pomislio da je u depresiji. Međutim, nekoliko dana provedenih u krevetu uz omiljenu seriju ili trenutna želja za osamljivanjem, ne moraju nužno da znače da je neko u depresiji.

Depresija je mnogo više od toga. Ona je tiha i obično neprimetna, i dobro je skrivena iza lažnih osmeha.

Veoma ju je teško opisati – neko bi pomislio da je tuga, ali tuga se isplače. Ovo je stanje koje se ne može isplakati, poput hladnog odsustva osećanja.

U ovom današnjem svetu i načinu života na koji živimo, negde se čini da biti u depresiji nije više tabu tema i da ne predstavlja šturo mentalno oboljenje ili, pak, „razmaženost” pojedinaca.

Sa druge strane, i dalje se malo o tome priča.

Toliko bespomoćnih ljudi danas ćuti i trudi se da sakrije i proguta sve što misli, sve što oseća, sve što bi neko drugi „izvrištao”. Skrivaju svoje strahove i svoje nesigurnosti, sramota ih je da priznaju da im nekada nije do života, strah ih je da priznaju da imaju crne misli i da je osećanje koje njima preovladava uglavnom briga za živote bližnjih i da uopšte ne mare za svoj život. Na kraju odluče da se toga otarase tako što će presuditi sami sebi.

To više ne smemo da dozvolimo! Svaki život je bitan, svaki život je vredan i apsolutno niko ne zaslužuje takav kraj.

Sve je više mladih u svetu čiji roditelji nemaju vremena za njih. Naravno, roditelji su okupirani poslom i time da svojoj deci stvore sve što im je potrebno. Njihove drugare ne zanima ništa o bitkama koje oni biju. Osoba se iz tog razloga zatvori u sebe i tada počinje oluja – oluja prouzrokovana osećanjima, lošim mislima, strahovima, osećajem nepripadnosti i mnogim drugim stvarima.

Postavlja se pitanje – kako možemo pomoći?

Pomoć je potrebna svima onima koji prolaze kroz ovo teško stanje, potreban je razgovor, a pre svega razumevanje. Nije dovoljno reći nekome: „Proći će tebe to”. Nije ispravno reći nekome: „Imaš sve u životu, nemaš prava da budeš tužan/na”. Nekad je baš to, što imamo sve u životu, razlog početka depresije. Nije svim ljudima bitno da budu materijalno situirani, nekima zapravo to ništa ne znači.

Pročitajte i: Ako odlazim kod psihoterapeuta – da li sam lud?

U našem tradicionalno-patrijarhalnom društvu, normalno je pomisliti za depresivnu osobu da nije normalna ili da joj sigurno nešto fali. To predstavlja najveći problem današnjeg sveta i upravo zbog toliko nerazumevanja, ljudi se još više povlače u sebe.

Želela bih da, kao novinar ovog magazina, ali i kao čovek od krvi i mesa, skrenem pažnju svim našim čitaocima. Želim da vam skrenem pažnju da dobro pogledate oko sebe!

Da razmislite dva puta pre nego što osudite nekoga, jer ne znate koju borbu taj neko vodi sam sa sobom.

Da znate da treba da pomognete i da uvek imate po koju lepu reč za onoga ko nije sav svoj.

Da ne osuđujete odlazak kod psihoterapeuta, jer to nije sramota, već je i poželjno paziti na svoje mentalno zdravlje!

Ne okrećite glavu i ne odustajte od ljudi koji su već sami odustali od sebe.

Budite im mirna luka i podrška, jer ćete na taj način možda baš vi spasiti jedan život.

Autor: Milica Živaljević

Foto-izvor: freepik.com