Dekadencija je reč koja se najčešće koristi kada bi trebalo opisati gubitak moralnih standarda u društvu u raznim oblicima društvenog i duhovnog života. Ovom rečju se označava i propadanje civilizacije, kao i niži umetnički kvalitet. Termin potiče od latinske reči de-cadere, koja se kasnije prenela na romanske jezike, tačnije francuski (decadence), što u bukvalnom prevodu znači opadanje.
Dekadencija u književnosti
U književnosti dekadencija označava jednu fazu književno-umetničkog razvoja u Francuskoj, ali i u drugim zemljama Evrope pri kraju 19. veka. To je period u umetnosti i književnosti koji kada poredimo sa prethodnom epohom vidimo kao opadanje. Dekadenstvo se može označiti kao posrnuće izazvano neprijatnim okolnostima i dešavanjima. Dekadenti su osobe koje odbacuju osnovna ljudska osećanja, kao što je ljubav, ne zalaze verbalno u detalje, čak i žive u sopstvenim iluzijama van realnosti. Dekadenti su najčešće boemi.
Jednim od prvih dekadentnih perioda se smatra aleksandrijski period u antičkoj književnosti (300 – 30. godine pre nove ere), kao i period Avgustove smrti u latinskoj (posle 14. veka nove ere). Dekadencija je sve do devetnaestog veka bila pominjana u negativnom svojstvu, a neki njeni pobornici krajem tog vremena su sebe ponosno nazivali dekadentima, kada su počeli da ga izjednačavaju sa pokretom koji je srodan sa parnasom i simbolizmom. Dekadencija je prvo obuhvatala pesništvo, s obzirom da su pesnici bili smatrani za najveće „pobunjenike“, što je dovelo umetnike da se odriču moralnih vrednosti kako bi naglasili važnost umetnosti.
Glavne odlike pokreta jesu nezavisnost umetnosti, egocentrizam, bizarnost, idealizovanje veštačkih pojmova, nezainteresovanost, superiornost umetnika naspram ostalih, potreba za senzacionalizmom, boemija, upotreba narkotika i alkohola, i drugo. Sama poezija dekadenata bila je bazirana na ličnom iskustvu, ističući da je pesnik iznad ostatka društva. Fokus poezije je isključivo bio na samoanalizi, morbidnosti, perverzijama, abnormalnim, prikazujući na tragičan način da je civilizacija u opadanju.
Iako se izvesne odlike dekadencije mogu prepoznati u poeziji Edgara Alana Poa, najpoznatiji predstavnik je Šarl Bodler. Njegov predgovor zbirci „Cveće zla“ predstavlja svojevrsni prikaz dekadenata. Zbirka sadrži pesme koje u sebi imaju erotične motive zbog čega su se smatrale moralno diskutabilnim za to vreme. Ovaj termin je prvi upotrebio Teofil Gotje u pokušaju objašnjenja ovog novog književnog senzibiliteta. Dekadenstvo je pokrenulo i časopis u kom su, pored dekadenata, objavljivali svoja dela i mnogi pripadnici simbolizma.
Jedan od najpoznatijih primera svetske književnosti jeste Dezesent, junak romana „Nasuprot“ Žorisa Karla Uismana, koji veliča sve što je veštačko, odbacuje ljubav, uživa u Vagnerovim delima, čita Šopenhauera, traga za novim i što bizarnijim iskustvima (koji je uticao na roman „Slika Dorijana Greja“ Oskara Vajlda). Značajni su u Francuskoj još i Adam de Lil, Artur Rembo, Pol Verlen i drugi.
Dekadencija u Velikoj Britaniji je zvanično završena hapšenjem Oskara Vajlda, i mada se u pojedinim slučajevima u književnosti zadržala do 20. veka, nije uspela da povrati svoj značaj kakav je imala ranije.
Dekadencija u kulturi i društvu
Dekadencija u kulturi služi da ukaže na težnju ka postizanju boljeg stanja u kulturi i umetnosti, iako to možda i nije generalno slučaj. U kulturološkom značaju nam prikazuje odstupanje od uobičajenog ponašanja i normi, ali i na pohlepu i razbacivanje.
Slično kao u primerima književnosti, pojedinac može biti dekadent, čak i kada se ne bavi umetnošću. Dekadentno ponašanje kod individualaca može uticati na razvoj osoba visoko intelektualnih sposobnosti, podstičući da se njihov rad i talenat razvijaju u korist čovečanstva. Dekadencija je na određen način pomogla razvoju društva stvaranjem novih, savremenih načina razmišljanja i delovanja, tako da se smatra da je upravo ona zaslužna za drastično smanjenje predrasuda u svetu u kakvom se nalazimo danas.
Pročitajte i: Šta je imaginizam?
Pripremila: Aleksandra Petković
Izvor: lektire.rs, edukujse.com
Izvor naslovne fotografije: sh.wikipedia.org
