Nedavno sam čula da ljudi zapravo vole komunizam, nametnuta pravila, nametnute rokove, nametnute stavove i sve ostalo čime se bavio neko drugi. Neko pametniji. Činjenica je da je odricanje od bilo kakve odgovornosti usađena u čoveka kao biće, bog zna zbog čega. Međutim, kao nekakvoj životinji, čoveku čak i tada ostaje na tacni precenjena čast da napravi izbor: ispoštovati nametnuto i ne biti nagrađen (jer norma ne podrazumeva nagradu) ili odbiti nametnuto i apsolutno i jednostavno biti kažnjen. Upravo to ovih dana zovemo demokratijom jer, bilo kako bilo, imamo izbora.

S tim u vezi, u vremenu u kojem živimo neophodno je, ali i veoma teško (?) pomiriti se s činjenicom da zapravo jako malo toga moramo. Gotovo ništa! Ne moramo da jedemo, spavamo, izlazimo na izbore, idemo na more, ne moramo da se obrazujemo, da se razmnožavamo, poštujemo, volimo… Zastrašujuće je, ali prilično istinito, to što isto tako ne moramo da pomognemo nekome, ne moramo da poštujemo pravila, ne moramo da se ponašamo kulturno… Znam, mnogi će reći, s pravom, da svaka akcija podrazumeva reakciju, ali je poenta nepromenjena: od svega pomenutog, kao i svega drugog što vam padne na pamet, zaista ne moramo ništa. Osim da možda trepćemo.

Ukoliko ipak smatrate drugačije, pašće vam na pamet nekakva društvena odgovornost, kao i sve što ste danas, nerado, bezvoljno, ali ipak odradili. I tu smo gde smo – Živimo u vreme potpune slobode, potpuno neslobodni da, pazite sad ovo, stanemo iza svakog svog (ne)činjenja, jer postoji društvena odgovornost, a svako odstupanje od iste zahteva sopstvenu odgovornost, a čovek mrzi odgovornost, pa mu je jednostavnije da prihvati da, živeo u vreme Hitlera ili potpune demokratije, postoji društveno pravilo kojeg se ne može otarasiti: Konformizam se vrednuje, a nekonformizam kažnjava.

S tim u vezi, mnogo sam puta čula da su nekome u glavi iskočili osigurači i ta je fraza, čini mi se, konačno i zvanično dobila oblik nečega što treba da opravda nečije ponašanje. Dakle, potpuno nezavisno od teme „iskakanja“, poenta ostaje ista. Ako je osigurač iskočio, sprečio je potencijalnu katastrofu. Ali, šta ovde tačno nazivamo katastrofom? Buni me, stvarno, jer se za nekoga kome su poiskakali osigurači zapravo misli da je, pazite to, uradio ono što je hteo. Drastično važnija stvar upravo su društvene norme zbog kojih postoje osigurači, koje vam postavljaju oni kojima, pazite sad, takođe iskaču osigurači, ali su ti, takvi, smeliji i zapravo jako nezainteresovani za poštovanje društvenih normi, te često skloni tome da ih kroje i prekrajaju u svoju i jedino svoju korist (čitaj odbranu).

Ako ste danas vikali zbog nekoga ko vam kida živce ili popili piće više, pa pomislili da ste prekršili važnu društvenu normu, ne mogu da ne pitam da li su vam iskočili osigurači. Ako ste danas vikali posle tri dana maltretiranja, a osigurači su postavljeni na dva, sačekajte da se pomeri granica. Ako ste popili četiri pića, a društvena norma propisala je sedam, da li ste vi pobogu pi**a?

Da ne dužim bespotrebno, ne radi se o vikanju i piću. Radi se o prostom definisanju pojmova. Možda sam prespojila negde ili je i meni nešto iskočilo, ali verujem da apsolutno svi znamo da se kulturno ponašamo. Razlika se pravi tamo gde norme prekrajaju oni kojima se kultura ne isplati, jer predstavlja duži put. I zaista verujem da ti, kojima se žuri, znaju za trenutak kada je kultura prešla u nekulturu, ali će vas, jer im se može, ubediti da nema prestupa. Jer, realno i nema. Kultura nije utvrđena zakonom, ali ako se usudite da dreknete na nečiju nekulturu, znate već, iskočiće vam osigurači. A ako vam budu iskočili osigurači prekršićete društvenu normu. A norma vam je da ćutite, jer ste, pobogu, kulturni.

Za sam izlaz iz dubioze, daću sebi za pravo, jer mi se može, da vam postavim pitanja na koja za svoj vek nisam pronašla odgovore: Šta su vaši osigurači i zbog čega ih uopšte imate? Ako su tu da biste išli putem kojim se mora, setite se da ne mora. Ako su tu zbog društvenih normi, okrenite se oko sebe i zapitajte se da li je to društvo (koje je propisalo te norme) ono čijeg želite da budete deo. Ne kažem da treba da ostavite solidno plaćen posao koji vam plaća kredit iako radite s ljudima kojima se iz pristojnosti smeškate tako što se grizete za jezik i pobegnete na Kubu, samo podsećam na to da beg od takvih nije zakonom zabranjen. Bar još uvek. Ako osigurače imate da biste se grizli za jezik svaki put kad vam neko predstavi svoje (ne)stručno mišljenje o temi o kojoj nije pitan, zakonom je verovatno zabranjeno gurnuti ga kroz otvoren prozor, ali vas podsećam na to da tuđa mišljenja ne plaćaju vaše račune, te ih u skladu sa time i primajte k srcu.

Bez preterane povezanosti s primarnom temom, daću sebi za pravo, jer mi se može, da vam, dok razmislite o prethodnim pitanjima i odgovorite sebi na ista, isporučim, bez da ste me pitali, nove društvene norme kojima su me pametniji davno učili, a koje za svoj vek demokratskim činom izbora nisam primenila, pa sam ostala gluplja.

Kada vam ljudi pokažu ko su, učinite sebi uslugu i poverujte im odmah. Ne trudite se da u ljudima koje želite blizu tražite najbolje, jer se i najgore računa, kao i ono u sredini. Ako neko za koga želite da je vaš oštro osuđuje postupke drugih, koji ga se apsolutno ne tiču, zamislite šta će uraditi s vašim kada vam budu bili potrebni. Svako može biti kritičar, ali je mudrost u tome da nekoga ohrabrite i onda kada se ne budete ponosili njihovim izborom.

Moć o kojoj se nešto kaže zauvek je izgubljena. I nadam se da ne treba da pominjem da se sve što izgovorite može i hoće upotrebiti protiv vas, posebno ako imate šarenu istoriju odluka, a visoko ste zavisni od toga da budete društeno prihvaćeni. U jako bliskoj vezi s prethodnom, omiljena u kojoj ću još dugo grešiti, jer sam ostala gluplja, je ta da tapšanje po ramenu ostavlja modrice. Ne pitajte kako znam.

Za sam kraj, iako beskrajno mrzim krajeve i odluke na prepad, odlučite čime želite da se vodite. Demokratija, bato. Odlučite ko ste, a ko želite da budete. U skladu sa time, utvrdite svoja (ili nametnuta) prava i obaveze. I zahvalite svima koji se sa vama pozdrave i napuste vas na tom putu. Zahvaljujući njima ćete uspeti bez ičije pomoći.

I najvažnije: Čije odobrenje tražite? I šta ćete tačno s njim?