Youth NOW

Opomenite se, ljudi, poslednji put!

Prethodnih nekoliko meseci provela sam preispitujući tuđe odluke i jedino što sam u tuđem uspela da rešim jeste da je tih nekoliko meseci činilo poslednju opomenu za mene. Znam da, više ili manje, svi funkcionišemo po srodnim principima, ali pođimo od svakodnevnih realnih aspekata.

Koliko vremena na dnevnom nivou provodite tako što skrolujete po društvenim mrežama, propuštajući priliku da čujete nekoga ko vam se obraća?
Koliko ste puta, radeći pomenuto, zaboravili na to da treba da uradite nešto drugo?
Koliko ste puta naišli na nešto što vam je, bar na kratko, pokvarilo raspoloženje?
Koliko vas kada ujutru otvori oči prvo proveri šta ima novo, pre nego što se umije i skuva kafu?

Odgovorite sebi. Za sebe. U sebi. Svi smo loši u ovoj kategoriji. U svom okruženju imam ljude koji ne mogu da me čuju dok u rukama drže telefon. Rukom me zaustave, samo da nešto provere. Pa, priznajte! Nije moje okruženje posebno.

(S)udarna vest u udarnom terminu

Policajac uhapšen zbog pornografije. Odlično. Neka je. Smatram da je ispravno kazniti ga, sankcionisati i razrešiti dužnosti. Ako je policajac uhapšen zbog pornografije, znači da neki tamo drugi policajac radi dobar posao. Ali, ne mogu da ne pitam, da li je to zaista vest za Nacionalni dnevnik? Neki drugi policajac je uradio nešto dobro, ali to nije vest. Pekar je jutros ustao u četiri sata i ispekao hleb, ali ni to nije vest. Verovatno jer ga kao program možemo preimenovati u Sve ono najgore što nam se danas dogodilo. To je ono što radimo. Kao vrsta smo pretvoreni u kolekcionare onog najgoreg.

Znam, mnogi će reći, s pravom, da su crne vesti važne vesti. Treba podići (najpre formirati) svest o važnosti ispravnog postupanja, kao i mogućih posledica za one koji ne shvate na vreme. Ali, evo, ne mogu da ne pitam, jesmo li, za sve ove godine, podigli (najpre formirali) tu svest? Jesmo li, konačno, pod uticajem tih i takvih vesti, smanjili broj stradalih (na ovaj ili onaj način)? Jesmo li suzbili, zahvaljujući toj svesti koju sada imamo, bilo kakvu kriminalnu aktivnost?
Ne smem da pitam da li ih je možda ipak više.

Bonus pitanje: Šta se desi u glavi čoveka koji u bilo koji medij ubaci video pod naslovom Stravičan prizor pada školskog autobusa, evidentno punog dece, s litice i šta se, koji đavo, desi u glavi čoveka koji uz prvu jutarnju kafu klikne i pogleda takav sadržaj?

Ogradiću se od svega navedenog, činjenica je da u medijima ima mnogo učenijih i viđenijih ljudi koji znaju kako se vlada situacijom, samo, eto, pitam, šta se s vama koji klikćete dešava.

Činjenično stanje jeste takvo da svakog dana nekoliko divnih ljudi napusti ovo mesto i ode na neko drugo. Ne pričam o migracijama, već o smrti. To je potpuno prirodan proces i sa time prosto moramo da se složimo. Prateći različite vrste medija, svedoci smo različitih vrsta tragedija. A uvek su vesti o gubitku tragične vesti.

Prateći sadržaj kakav sam odabrala da pratim, čula sam sledeće: „Zamislite da vas jednog dana, možda u najvećoj sreći, najvećem bogatstvu, najvećem karijernom dostignuću jednostavno više nema. Zamislite da vam onda Bog, ili u šta god da verujete, da još jednu šansu.”

Da li biste se vratili dole, ovde, među ostale, da skoknete do svog garderobera sa savršeno naslaganom Prada obućom, da je još jednom pomazite? Da li biste se vratili dole, ovde, među ostale, da još jednom pogledate Nacionalni dnevnik i prelistate novine? Da li biste se vratili dole, ovde, među ostale, da iskritikujete one koji ne misle kao vi? Ili biste se, možda, vratili da nekoga zagrlite, poljubite, potapšete po ramenu? Da kažete hvala, izvini, volim te. Da poklonite sebi ili nekome koga zaista volite jedan dobar dan.

Zašto onda u svaki naredni ulazite kao da ste potpuno sigurni da nije poslednji?

Opomenite se, ljudi, poslednji put.

Prestanite da pratite sadržaj koji vas na bilo koji način uznemiruje. Otpratite tu savršenu devojku s Instagrama, ako vam nabija komplekse. Ne morate da budete u toku sa svim tragedijama, ako ćete se zbog nemogućnosti da na njih utičete osećati loše.

Ne slušajte one koji govore da je realnost takva. Pustite ih na miru, sa njihovom realnošću, a za sebe stvorite svoju. Budite u toku sa stvarima koje vas se tiču, na koje možete i želite da utičete. Slavite legende. Podižite svoju s(a)vest time što ćete naučiti šta je dobro, a šta ne. Naučite da se zaštitite, pomozite drugima da se zaštite. Dajte svoj glas svemu što želite, ali naučite da se klonite svega što ne želite.

Probudili ste se nervozni jer se neki od vaših poslova nije realizovao? Kakav je taj vaš problem u odnosu na raspon čitavog života? Razmislite. Je l’ bitno? Sere mi se, da izvinete, od konzumerizma. Ko ima više? Pa, je l’ to bitno? Ta novokomponovana muzika koja vam smeta, pa je l’ toliko važno? Slušajte šta vam se sluša! Ne živi vam se više u zemlji sa ovakvom politikom? Idite, ljudi! Pomozite sebi! Sve vam je dostupno. Da sve vidite, sve čujete i sve naučite, a vi uporno birate da učestvujete u onome što vam se ne dopada kritikujući. Pa, da li smo mi kao narod osuđeni na mazohizam? Da li smo mi normalni?

Shvatite da kritikom onoga što vam se ne dopada aktivno unoste to što kritikujete u svaki svoj dan. Pa, da li je vredno toga? Gledajte, bre, u svoju decu i uživajte u prizoru! Važniji su od svake svetske, nacionalne, državne i lokalne stvari zajedno!

Shvatate li koliko ste srećni sada što sedite tu gde sedite i čitate ovaj tekst? Šta to znači? Da ste živi. Da imate krov nad glavom. Da niste gladni i žedni. Da imate višak vremena. Fokusirajte se na sve što imate, jer neko nema.

Ako možete da birate da udovoljite sebi ili svetu, šta biste izabrali?

Izaberite to.

Nije sebično.

Mir nema cenu.

Autor: Emilija Milovanović

Exit mobile version