Sedmi sprat

, STUDENTI

Šakil O’Nil veliko je ime američke košarke, koji je primećivan na terenu još od malena. U srednjoj školi, na četvrtoj godini, uspeo je da odvede ekipu na utakmici do skora 68-1 i doprinese osvajanju titule državnog prvaka. Tada je sakupio 791 skok i postavio državni rekord, koji još niko nije oborio. Tokom studiranja u Luizijani, dva puta je izabran za najboljeg igrača godine. O’Nil takođe drži NCAA rekord po broju blokiranih šuteva u jednoj utakmici sa 17 blokada. Vrhunski je predavač i sportista i jedan od retkih koje slava nikad nije ponela.

„Umoran sam od večne priče o novcu. Ja samo želim da igram košarku, nosim Reebok patike i pijem Pepsi“, rekao je Šakil jednom prilikom. Ova je rečenica tako jednostavna, a nosi u sebi svu težinu ovog sveta. Tako sam u njoj sam pronašla zajednički jezik sa njim. Naime, novac je potreban za opstanak na ovom svetu. Reebok patike ovde su simbol sredstva za ostvarenje onoga što predstavlja životni san, dok Pepsi znači imati užitak u svakom trenutku života. No, pošto me je zabrinula njegova poslednja izjava novinarima o razočaranju u današnji način postupanja sistema prema radu mladih, imala sam želju da napišem ovo pismo da ga neko moj pročita, vodeći se nadom da će jednom doći i do njega, te da ću moći da odradim intervju i sa njim.

„Moja priča o istovremenom studiranju i bavljenju sportom ne počinje na isti način kao tvoja Šakile, ali znam da umem da negujem zdrav sportski duh ponekad, jer ipak sam ja samo rekreativac u sportu. Fakultet koji sam upisala sam i želela da upišem, jer ne vidim i dalje gde se bolje može primeniti matematičko znanje nego na ekonomskim naukama. Međutim, bilo kakva fizička aktivnost bilo je prinudno rešenje tada za prihvatanje insulinske rezistencije kao sastavnog elementa mog života. I tako su se te dve stvari uhvatile za ruke i ja krenuh putem odrastanja.

Šakil O Nil

Mnoge su se, tokom studiranja, „Reebok patike“ promenile od tada do sada u mom slučaju. Sve do juče vodila sam računa o tome koja će se sveska za koji predmet koristiti jer rokovnici nisu bili praktični, kakav ću stav na ispitima zauzeti, kako ću ovu ili onu teoremu dokazati i kako ću se na prvoj praksi pokazati. I za sve to vreme je uvek bio tu sedmi sprat fakulteta na koji sam stalno odlazila. On je bio mesto za koncentraciju i različita razmišljanja. Odisao je hodnikom kojim su uvek prolazila nasmejana lica zadovoljnih ljudi, koji su umeli da kažu koju utešnu reč pred svaki ispit i verovala sam da će se među njima, ostvariti i moje željice. Ili se barem činilo da je tako.

Njegov besprekoran vidiokovac odavao je utisak da će Beograd uvek biti najlepši beli grad. A sada, sa diplomom u rukama i skoro završenim daljim studijama, stojim pred različitim izborima na tržištu rada. Sada, za razliku od tada, sedmi sprat ne rešava problem koji nastaje i što predstavlja prvo i osnovno pitanje. Kojim putem treba krenuti ako nijedan ne može da bude dobra zamena za ono čime sam želela da se bavim u životu, a što je van domašaja mojih ruku trenutno? Iako sam  mislila da maraton prestaje sa završavanjem osnovnih studija, on tek sad postaje jedna ultra trka bez prestanka.

Drugo pitanje za tebe Šakile, je kako si znao da je teren sa košem mesto na kome treba da ostaneš, čak i u situacijama kada ti sudbina po ne znam koji put sruši zamišljen Brankov most, a sigurno je bilo takvih trenutaka? Zašto se nikada nisi oprobao na nekom drugom terenu? Tržište rada je ogromno.

Meni Šakile, nije od malena predodređena bitka. Svoju sam bitku tek otkrila sa studiranjem i to upravo tu na sedmom spratu. Tu, među svim mojim predavačima i profesorima od kojih sam učila. Treba da znaš da ja ne koristim samo jedne „Reebok patike“, već ih menjam da bih bila zadovoljna ciljem koji sam postigla na kraju sa svakom svojom odlukom. Rekla bih ovo u duhu tvojih kolega da bi me razumeo – za pet godina ovde učinila sam više od 1000 šuteva koji simbolišu pogrešne odluke. Izgubila sam skoro 29 mogućnosti da izvedem šut i lako završim svoje obaveze, već se moralo mnogo zaobilaziti da bi se na kraju ipak završilo sve uspešno i sa ispitima i sa poslom. Doživljavala sam istovremeno i zadovoljstvo i nezadovoljstvo svake godine, jer je svaka nova godina na fakultetu bila novo iskustvo. Padala sam mnogo puta i zato sam i uspela. Skoro…

Sada sam opet zaustevljena, ali za razliku od prethodnih puteva sam ostala nedorečena i nije do mene ništa bilo. Zaustavljena sam zbog sistema u kojem se radi. Istovremeno, shvatila sam da mi se ruši Brankov most i da više ne znam da li želim to za šta se borim. Zato je treće moje pitanje tebi, kako da usmerim svoj sportski duh i da istrajem u ovom delu bitke?

Sa 23 godine rano je da kažem da sam bilo šta prošla. Ali sve kroz šta sam prolazila učilo me je kako da živim dalje. Dve stvari nisam menjala – prva je to da ostanem čovek u kojem će uvek živeti dete, a druga je to da kad se vežem za nekoga ili nešto dajem se cela. To davanje za rad značilo je uvek 110% sebe, s tim da je ovih 10% bilo na štetu mene i mog mira. Ne bih sada razmišljala o promeni i ove dve stvari, da se nisam razočarala u sistem rada koji se osetio i kod nas, a na koji si se žalio i ti. Zato je poslednje i najvažnije pitanje, da li ću uspeti da se solidarišem sa sistemom u kojem živim ako promenim i ove dve stvari koje sam rekla da neću menjati?

Ako me budeš pitao šta je ostalo, a da je pozitivno? Rekla bih da je to onaj pogled sa sedmog sprata na beli grad Beograd. Ja i dalje sebe vidim ostvarenu u njemu. Tu su i dalje rute kojima trčim svako jutro i svako veče. Tu je stan u kojem sviram gitaru ljudima koje volim, i pijem svoj pepsi, odnosno kupinovo vino u mom slučaju. Razlika je samo što ne vidim na koji način ću biti ostvarena. Nemam plan i sedmi sprat ne pomaže više.

Majka me je učila da uvek delim i brinem za svet oko sebe. Zbog toga ću početi da se držim lekcije u trčanju. Ako uspe, uspe. Samo što sad moram da pored osnovnog plana postavim i alternativu, koja će biti jednako dobra. Verujem da onda i neću primećivati granice koje sistem u kojem živim postavlja. Jedino ću tako moći i dalje da sanjam i više da dostignem. Zar ne?“

Student: Tatjana Vujović