Kada dođete na koncert Beogradske filharmonije, nikada ne znate koji će deo vas biti probuđen i vinut negde između svih redova koji su upravljeni samo svojim disanjem, da diše ujedno sa maštom.

Da li su nam stvorili poeziju, ili se ona, pak, sama rađala ne izostavljajući sve one reči koje niko nije rekao, mada ih svi osećaju u sebi, nije jasno. Pod prstima pijaniste bile su sadržane sve putanje jednog sanjalačkog osećaja. Širio se neprozirnim krilima. Ubrzo ga je naglo prekinuo široki talas simfonije, te se činilo da more ima dva sloja. Mi smo bili ispod.

Kako je vreme odmicalo, činilo se da će nas učestali, uzburkani prelazi ipak izvesti iz blagog nemira u mir. Delovalo je da nam se uspavanka dovoljno približila, te pružila ruku kako bi nas odvela negde dovoljno daleko. U momentu je ipak zašumela nežnost, i bili smo na kopnu.

Kao da smo vrlo lako i vrlo brzo bili i probuđeni i uljuljkani, hitro smo dočekali jednu od najlepših simfonija koja je odisala vedrim duhom.

Da li je sve to imalo veze sa nekadašnjim rađanjem ideje o slobodi u jednoj severnoj zemlji, nismo znali. Vodili smo se mišlju Jana Sibelijusa da je muzika poput leptira i da je magična, te smo se vrlo lako sa romantičnih voda preneli u visoke predele vazdušnih zanosa. Bilo je to i više nego disanje.

Ovaj osećaj da i vreme može da stane kada se mašta pokrene pokazao nam je svetski priznat i višestruko nagrađivan pijanista, Nikolaj Luganski, sa dirigentom Aleksandrom Vedernikovim, i, naravno, sa Beogradskom filharmonijom u prethodni petak, u Zadužbini Ilije M. Kolarca.

U okviru nove koncertne sezone pod nazivom Bitije ljudsko, slušali smo Izviiskru, koju su činila dela velikih muzičara, Johanesa Bramsa, Koncert za klavir i orkestar br. 2 u Be-duru, op. 83, i Jana Sibelijusa, Simfoniju br. 2 u De-duru op. 43.

Do nove mašte,

Ivana Pantelić

Naslovna fotorafija: Marko Đoković