Ponovo ustajem

u sebe

iz sebe

ne umem obične tuge

pa se obično ni ne smejem

dugim zavijenim mašnama oblaka

samo im zatvorim oči

najnežnije što mogu

da sumraci ne zabole

onoliko široko

koliko mogu

ponovo ustajem iz sebe

da ustanem raspukle zvuke

između svitanja i ostajanja

kod prvog stajališta

vozovi sami prolaze

i sami pozivaju putnike

gledam u nepoznata sunca

i smešim im se

jesen je najtoplije pristanište

za neke raspukle  zvuke

prastara sećanja

i mačka na crvenom krovu

šuštim uz izlazak meseca

ustajem iz sebe

da ne gledam

ostavljene duge

na nečijim krpljenim rukama.

Ivana Pantelić

Izvor naslovne fotografije: hime.la