Kada bi

reč

teža od kamena

utonula u toplotne valove

izokrenutog kosmosa

udahnula bi

udahnula bi

ogrnutu vodu

u crteže obučenih priča

one hodaju duže

od dlanova stvarnosti

one grle jače

od ledenih pregriženih tla

mesečeve trave

bez kraja

drvena kuća

okrpljeno modrinama nebo

još jedan maslačak

gori

sve svoje trnce

do poslednjeg

da zažmuri

i odgleda sve ono što se ćuti

i proživi sve ono što se ne može

i zavrti

u šareno

zavrti oboji iscrta

svaku notu vode

svaku notu

kada bi

kako bi se

otopila reč

Ivana Pantelić