Skoro sam negde pročitala da je metaforički rečeno sujeta slast za ego, otrov za dušu. Ova reč je toliko ukorenjena u našem narodu, da je nemoguće izopštiti ili ne spomenuti u svakodnevnoj komunikaciji, aktivnostima ili razmišljanjima.
Za svaku iole promućurnu osobu, ovo je sasvim dovoljna definicija. Međutim, u razgovoru sa prijateljima, poznanicima i saradnicima, uočila sam da svako ima neko svoje poimanje ove osobine.
Svi su sujetni. Tačka. Ko kaže da nije, debelo greši. I ne kažem da je loše poricati ili lagati sebe kada prikrivamo neku svoju negativnu osobinu, ali biti realan i otvoren po pitanju sopstvenih slabosti je znak zrelosti. I mudrosti.
Koliko puta ste bili u društvu ljudi koji konstantno pronalaze negativne strane u drugima, ignorišući njihove kvalitete? Koliko puta ste juče i danas razgovarali sa osobama koje su od zore do večeri razočarane u ljude, život u Srbiji, na šefa, dečka/devojku, niske plate? Koliko puta ste bili žrtva tuđeg omalovažavanja i verbalnog maltretiranja? Koliko puta ste sedeli sa pojedincem koji je ceo svoj život morao sebi i drugima da se dokazuje kako bi danas pred vama mogao time bez pardona da se hvali? Sigurno jeste. Sujeta je nešto poput kompleksa – svi ih imaju, samo najsnalažljiviji ih kontrolišu.
Lično, obožavam pametnjakoviće. To je ona sorta ljudi vaspitana sa određenom dozom umnog snobizma, nadmenosti i gordosti. Usvojivši specifične obrasce ponašanja, naučeni su da u svakoj mogućoj situaciji, bez obzira da li su pitani za mišljenje isto i pruže. Pametnjakovići su svuda oko nas, na prvi pogled deluju bezazleno, na drugi – opasno i pronicljivo. Ukoliko je pametnjaković obavezno i snishodljiv, to je definicija lošeg čoveka. A obično se kaže da je danas najlakše pametovati, a ništa ne raditi.
Lažna predstava koju ljudi prave o sebi je barem meni neshvatljiva. Neko ko je umislio da je važan, bitan, prihvaćen, “iznad drugih”, vredan poštovanja (a nije ništa uradio kako bi to poštovanje zaslužio) je prazan. Prepotentni ljudi imaju komplekse, a samosvesni ciljeve. Sujetni ljudi padaju na laskanje, komplimente, dok su negativni komentari za njih smrtna uvreda. Onaj ko ima konstantnu potrebu za dokazivanjem će uvek biti takav, dok jednom ne shvati da je izgubio kompas. I dostojanstvo. Postaće neutralan na tuđe savete jer je sam sebi najbolji, a plašiće se odbacivanja. Često se i meni dešavalo da slučajno zapnem za nečiju sujetu, zbog čega sam nekoliko puta padala. Moraš da je potkrešeš jer se razgranala. Neko bi ozbiljno mogao da se povredi.
Sujetom smo okruženi i to je neminovno. Možemo je veselo nositi kao naš omiljeni komad odeće i pokazivati drugima, ili je čuvati od radoznalih pogleda. Svi smo različiti, sto ljudi – sto ćudi. I baš zbog toga smo stvoreni, kako bi sa drugačijima od nas skladno funkcionisali, prihvatajući njihove mane i vrline. Skoro sam od prijateljice čula jednu prostu, ali tako bolnu istinu: “Što pre prihvatiš činjenicu da se ljudi oko tebe menjaju, tebi će biti lakše.” I lakše mi je.
Bojana Andrić
