Ko zna kad i gde, ali nekad ćemo se sigurno sresti. Znaš, kao ono u filmovima. Dvoje se slučajno sudare, njoj poispadaju studentski papiri, on se izvinjava i izađu na piće. Mada, nećemo mi baš takva “limunada” biti. Nismo mi za klišee.
Kladim se da ćemo se sresti kad ti budeš nosio veš iz perionice, a ja budem svraćala u prodavnicu po omiljene gumene bombone. Zgaziću u prokletu žvaku i oteće mi se psovka koja ne dolikuje jednoj dami, ali ko još, prokleto, baca žvake na ulicu! Nasmejaću te. Sramežljivo ću te pogledati i nastaviti svojim putem. I ti ćeš nastaviti svojim. Vratićeš se kući naramka punog mirišljavog veša i nećeš ni pomisliti na mene. Uzećeš “Lolitu”, sesti u udobnu kariranu fotelju, prekrstiti noge i utonuti u reči Nabokova. Ja ću, pak, kad dođem kući izuti prljave starke, otvoriti kesicu gumenjaka i razmišljati. Ne o tebi, ne umišljaj. Misliću na onog ko je bacio onu prokletu žvaku i pitati se da nije moja srodna duša. Posle ću popiti šolju kakao i nakon par poglavlja “Majstora i Margarite”, sedeti na krevetu i gledati zvezde.
Doći će i rođendan moje najbolje drugarice, na koji ćeš i ti biti pozvan. I samo tako, završićemo na krovu solitera. Valjda ni tebi ne prijaju bučne proslave, posebno ako na njima sviraju narodnjaci. Vetar će duvati, zvezda neće biti puno, neće biti idealno. Ti ćeš na sebi imati neke stare farmerke, majicu ispisanu porukom prenesenog značenja i crne starke. Ja ću ti pogled privući istim takvim starkama, opterećujuće kratkom haljinom i izlizanom teksas jaknom. Nonšalantno ćeš mi pružiti pivo, kao da znaš da mi je to omiljeno piće. Pričaćemo kao da se znamo oduvek i slučajno ćemo početi i da se ljubimo. Ne treba dizati frku oko toga. Prijateljsko ljubljenje i možda malo ljubavi, malo više.
Posle toga ćeš mi stalno donositi pivo da lakše položim predstojeće ispite, ispisivati na njemu smešne motivacione poruke i voziti me u svom crvenom Jugiću. Ja ću tebi u pola noći da banem u stan, onda kad osetim da si opet u depresiji, čvrsto ću te grliti, tako da zaboraviš na sve loše što te muči. Šta da ti kažem, bićemo pravi par, iako smo se zaklinjali da mi nismo uparivi. Kleli smo se u našu nesposobnost da volimo, ali sve su to bile laži izmučenih, uplašenih duša. Ne, i dalje ćemo biti tvrdoglavi i nikad nećemo reći jedno drugom “ljubavi”, ali drago mi je zbog toga. Takva ljubav je za svakog, a ova naša je samo za nas. Nikad mi nećeš kupiti neki, tamo nakit, a ja tebi nikad slagalicu sa našom slikom. Pokloniću ti kamen koji sam krišom sačuvala, a koji smo šutirali na putu do kuće dok smo raspravljali koji je jogurt bolji. Kamen ce krasiti tvoj radni sto, a moj će ploča na kojoj su ispisane reči koje sam stalno ponavljala tebi: “NE SVIRAJ”.
Društvene mreže neće znati za nas, bićemo večno čuvana tajna. Ti i ja, neuparivi, u paru. Izgleda da stvarno svaka šerpa nađe svoj poklopac. Ja ću naći svoj i biću najsrećnija devojka na svetu.
Nina Dekić
